Тешко је јасно рећи какав статус кнез Милош Обреновић данас има у српском народу. Приписују му се заслуге за прве кораке у континуираном процесу ослобођења од Турака, у његово време Србија је почела да добија међународно призната обележја и институција једне државе и уопште веома је раширен став да је реч о најуспешнијем српском владару 19. века, па и целог модерног доба. С друге стране, неретко се може чути како је реч о апсолутисти какав никада после није овде виђен, да је био бескомпромисан и окрутан у разрачунавању са унутрашњим противницима и да је, једноставно, нерадо прихватио било какво другачије мишљење.
Заправо, оба ова става су тачна. Стога се поставља питање како је Милош тако брзо и лако доспео до статуса аутократе, с обзиром на то да се његов претходник, Карађорђе, годинама мучио како би остварио тај циљ. Такође, утисак је да је опште мишљење о великом књазу данас изузетно позитивно, упркос свим манама са којима су морали да се носе његови савременици. Зашто је то тако?
Други српски устанак и плодоносни преговори
За разлику од Првог, Други српски устанак био је једна муњевита акција. Почео је на сабору у Такову, на празник Цвети, 11/23. априла 1815, а завршио се победом устаника у Боју на Дубљу, 14/26. јула исте године. На овако кратко трајање устанка утицали су бројни фактори. Сви српски устаници имали су драгоцено искуство из Првог српског устанка и нису губили време на борбе које не би имали ефекта. Знали су шта желе и који је најкраћи пут да то остваре. Као и устаници 1804, борбе су водили под паролом збацивања Сулејман-паше Скопљака, чија је владавина у Смедеревском санџаку умногоме подсећала на дахијску.
Са турске стране, на отвореност за преговоре утицала је велика промена међународних прилика. Наполеонови ратови су били завршени, а током трајања борби у Србији задат му је коначан ударац код Ватерлоа. Такође, баш у то време се завршио Бечки конгрес и постало је јасно да је Европа на неко време завршила са ратовањем, тако да је по Османлије постојала реална претња од интернационализације српског питања, на шта би могле да утичу две од три чланице новоформиране Свете алијансе, Аустрија и Русија.
Управо су ове две земље, ослонац Србије у процесу ослобођења од Турака, саветовале Милошу да уђе у преговоре са Турцима, неспремне да започињу још један међународни сукоб како би оствариле максималистичке захтеве устаника. Поучена претходним искуством дугих и крвавих борби и одобровољена дисциплинованошћу устаника, који су се држали унутар Смедеревског санџака и пажљиво се односили према муслиманском становништву, Порта је пристала на преговоре.
Кнез Милош је лично разговарао са босанским беглер-бегом Хуршид-пашом, док је његова опуномоћена делегација водила преговоре са румелијским беглер-бегом Марашли Али-пашом. Главни преговор одвијаће се у троуглу Милош-Марашлија-Порта. Преговори су коначно завршени 1816. године, када је у Цариграду Милошу издато осам фермана.
У складу са њима, становништву Смедеревског санџака (сада већ Кнежевине Србије, иако ће је Османлије овако називати све до 1878) смањен је харач са тринаест на три гроша, проглашена је општа амнестија устаника, спахије су могле да узимају данак само у складу са бератом који је прописивао његову вредност, порез се плаћао двапут годишње (на Ђурђевдан и Митровдан), турске војне посаде остале су само у тврђавама шест неослобођених градова, уведен је двојни правни систем, по којем Турцима суди муселим, а Србима кнез, који у граду столује заједно са муселимом, Срби добијају прву од Порте признату институцију – Народну канцеларију – а српским трговцима припада право да раде широм Царства. Фермани ће ступити на снагу 1817. године и тако ће почети доба полуаутономије Србије.
Разрачунавање са политичким противницима
На Милошевом путу ка неограниченој моћи од обрачуна са Турцима ништа мање важни нису били обрачуни са политичким противницима међу Србима. Фермани су предвиђали да врховно тело у Србији буде Народна канцеларија, састављена од по једног представника сваке од дванаест нахија, по чему је требало да подсећа на Правитељствујушчи совјет у својим првим данима. Уз то, међу устаницима је било усвојено виђење Србије као неке врсте тетрархије између Милоша Обреновића, Петра Николајевића Молера, Павла Цукића и Матеје Ненадовића. Међутим, већ 1816. године дошло је до сукоба између Милоша и Молера, а Марашли Али-паша је убрзо, на Милошев захтев, а под оптужбом за проневеру, погубио Молера. Кнезу после овога није било тешко да стави Народну канцеларију под своју контролу.
Буне међу Србима у наредних година покретале књажева страховлада коју су спроводили локални кнезови под његовом контролом, али и пореска политика. Наиме, смањење пореза према Порти није испунило очекивања раје, а сада се појавио још неко ко јој је наплаћивао порезе – кнез Милош. Он је прикупљене порезе користио како би откупљивао земљу од преосталих спахија, што је водило нестанку зулума, али не и пуном ослобођењу сељака.
Прекретница у Милошевој владавини догодила се 1817. године. Све до тада, његов најопаснији противник налазио се ван Србије. Био је то Карађорђе. Карађорђево убиство, убрзо по његовом доласку у Србију са циљем планирања свеопштег балканског устанка, учинило је да сви виђенији Срби који дотад нису били уз Милоша или приступе њему или напусте земљу. Буне које су избијале у дужем временском периоду који је уследио предводиће углавном другоразредне личности, које нису имале моћ да приморају књаза на суштинске промене. Управо 1817. године, Милош ће на Великој скупштини у Београду бити проглашен за наследног кнеза. Мада ће проћи године док му се то право не призна у Цариграду, јасно је да је, у поређењу с Карађорђем, Милош до њега дошао брзо и лако.
Наредну деценију обележиће три буне из којих је владар Србије само излазио још јачи. Прву су подигли 1821. године Стеван Добрњац и Марко Тодоровић Абдула у Ћупријској и Пожаревачкој нахији. Као разлог се наводе кнежеве апсолутистичке тежње. Неколико дана је било довољно да Абдула буде убијен, а да Добрњац побегне у Лесковац, тада део Нишког санџака.
Највећа буна тог периода избила је 1825. година, а предводио ју је Милоје Поповић Ђак. Буна се из Јасенице проширила на већи део Шумадије, а устаници су успели и да заузму Тополу, где су изнели захтеве који су се састојали од либерализације трговине и промене пореског система, према којима би било укинуто непосредно опорезивање. Милош је, на крају, успео да угуши и ову буну, Ђак је убијен, а промене на које је кнез пристао биле су прилично благе. Неке локалне старешине су смењене, порез који је он сам убирао је благо умањен, укинуто је физичко кажњавање батинама, а тајна убиства углавном одбачена као начин решавања спорова.
Годину дана касније, избила је у близини Београда нова буна, коју је предводио Ђорђе Чарапић, са циљем збацивања Милоша и доласка на власт још живих вођа Првог српског устанка. Ова побуна је угушена брзо и брутално.
Спољнополитички успеси и односи са Цариградом
Полуаутономија коју је Србија добила 1817. године није могла да задовољи Милоша Обреновића, пре свега зато што му још увек није било признато право преноса власти на најстаријег сина. Најважнији спољнополитички поступак биће мудро држање у међународној кризи насталој избијањем устанка у Грчкој 1821. године. Милош није подржао устанак, али јесте остварио важне дипломатске везе са Русијом и успео је да у њој нађе дипломатског покровитеља српских интереса. Када је ситуација у Грчкој почела да се расплиће, цареви Николај И и Махмуд II издали су 1826. Акерманску конвенцију, у чијој се Петој тачки наводи да Србији треба хатишерифом потврдити степен аутономије који јој је гарантован Букурешким миром 1812, а који су устаници тада одбили.
У тзв. Одвојени акт Конвенције ушли су додатни захтеви устаника: слобода вере, избор старешина, независност унутрашње управе, повратак шест нахија ослобођених у Првом српском устанку, слобода трговине са српским пасошем, забрана насељавања муслимана и слободно подизање неадминистративних установа. Три године касније, ове одредбе ће бити потврђене Шестом тачком Једренског мира, којим је завршен Грчки рат за независност.
Први хатишериф донет је 1829. године. Он је само потврђивао оно што је стајало у Петој тачки Акерманске конвенције, што није задовољило Србе, али га је кнез ипак прихватио, како не би оптерећивао односе са Портом.
Годину дана касније, објављен је још један хатишериф, много значајнији. Њиме је регулисан правни положај Кнежевине Србије, припојено јој је поменутих шест нахија, муслиманима је дат рок од годину дана да продају земљу и да се одселе, а од Турака је у Србији остало само војно особље у шест тврђава. Сама Кнежевина плаћала је паушални порез Цариграду и ништа више од тога, а унутрашња управа је стекла пуну аутономију. Кнез је извршну власт на папиру делио са Саветом старешина, а Србија је добила и право организовања народне војске.
Хатишерифом је почела и обнова Српске православне цркве, тако што је Београдској митрополији додељена аутономија, са неформалним правом да сама Кнежевина бира митрополита, док се формално право и даље налазило у рукама васељенског патријарха. Коначно су се поново могла чути звона на православним црквама. Уз хатишериф, на Ташмајдану је прочитан и берат којим је Милош Обреновић признат као наследни кнез по праву примогенитуре, после чега је на празник Светог Андрије Првозваног 30. новембра / 12. децембра миропомазан. Тај датум је био први српски државни празник.
Коначно, паметно држање Милошево у унутрашњим кризама у Царству убрзало је доношење хатишерифа из 1833, за разлику од претходна два, насловљеног на кнеза Милоша, а не на београдског везира. Србији су коначно припојене Подринска, Старовлашка, Крушевачка, Параћинска, Црноречка и Крајинска нахија, Турци су се потпуно повукли из управе, а порез је фиксно одређен, уз прикупљање двапут годишње. Кнез Милош је за нешто мање од двадесет година остварио све што је желео. Тако се он нашао на врхунцу моћи.
Опраштање апсолутизма
Кнез Милош је својом политичком вештином споља и изнутра успео да веже процес јачања аутономије Србије за успон своје моћи. Борба против Турака било је његово средство само када је то било неопходно, а за све остало побринула се дипломатија. У унутрашњој политици није показивао такву спремност на разговор и много је лакше прибегавао насиљу када је знао да је противник слабији од њега. Чињеница да су у његово време направљени дивовски кораци у процесу ослобођења Србије учинила је да му поколења опросте апсолутизам, бруталност према политичким противницима и бројне друге грехе према сопственом народу.
