Потписивање трговинског споразума између Кувајта и Ирана, упркос релативно ограниченом опсегу и одсуству револуционарних амбиција, представља изузетно значајну аналитичку тачку за разумевање динамике савременог Блиског истока.
У питању је догађај који сам по себи није драматичан (мада, заседање у овом формату јесте прво у 11 година, тако да се не ради ни о тривијалности), али који открива дубље структурне процесе и померања у односу регионалних актера према спољном центру моћи, пре свега Сједињеним Америчким Државама.
Последње две године обележиле су, бар на први поглед, репозиционирање САД као доминантне силе у региону. Вашингтон је успео да, уз помоћ војних, политичких и обавештајних инструмената, практично деконструише мрежу проиранских актера која је деценију и по функционисала као осовина отпора америчком утицају.
Пад Асадовог режима представљао је симболички и оперативни ударац Техерану
Пад Асадовог режима у Сирији — некада чврстог ослонца иранске стратегије дубине — представљао је симболички и оперативни ударац Техерану. Паралелно с тим, директни удари на иранске положаје и инфраструктуру постали су део нове нормалности, чиме је сигнализирана решеност САД да обнове не само контролу, већ и капацитет одвраћања у региону.
Вашингтон је, уз то, брзим усвајањем безбедносних гаранција за Катар након израелских удара на исти, блокирао покушаје формирања ширег регионалног безбедносног савеза.
Претпоставка да би арапске монархије могле оформити нову архитектуру колективне безбедности без директног америчког присуства показала се као недовољно реалистична у овом тренутку. Америчко деловање било је двоструко: превентивно у институционалном смислу, али и сигнално — да регион још увек није остављен да сам управља својим тектоничким линијама.
Блиски исток као други ешалон империјалног центра
Ипак, управо у томе лежи парадокс. Док је Вашингтон обновио своју доминацију „на површини“ — у оквиру формалних безбедносних аранжмана и у односу на традиционалне савезнике — паралелно се формира другачија реалност у подземљу регионалних политика. Све више блискоисточних држава препознаје да, и поред нове америчке проактивности, Блиски исток није приоритет за Вашингтон као што је био у последње три деценије.
Фокус је пребачен на Индо-Пацифик, на предстојећи сукоб са Кином, на управљање руском претњом, на сопствену унутрашњу политичку фрагментацију — укратко, на процесе који Блиски исток потискују у други план Империјалног центра.
Турска би могла преузети улогу кључног чиниоца америчке регионалне безбедности
Паралелно с тим, Турска, која би по логичној регионалној геометрији могла преузети улогу кључног чиниоца америчке регионалне безбедности, остаје неприхватљива као доминантни актер у очима САД све док је на власти политичко вођство које Вашингтон доживљава као непредвидиво.
Ердоганова равнотежа између Запада, Русије и сопствених амбиција довела је до тога да Турска буде сувише велика да би била игнорисана, а сувише самостална да би била препуштена улози регионалног хегемона. Такође, Вашингтон зна да нормализација односа Турске са Израелом није исто што и прихватање израелске доминације.
У таквим околностима, регионални актери проналазе простор за сопствене маневре. И ту се враћамо на споразум Кувајта и Ирана — наизглед скроман, али аналитички изузетно индикативан.
То је прво заседање у овом формату у последњих једанаест година, што само по себи открива промену политичке климе. Уместо дугогодишње тактике избегавања, изолације и дистанце према Техерану, Кувајт сада показује спремност да уђе у прагматичну економску интеракцију.
Прагматични регионализам
О чему је заправо реч? О тихом, али важном регионализму. О политици која се не заснива на идеолошким непријатељствима, нити на апсолутној лојалности великим силама, већ на конкретним интересима. И раније је Блиски исток познавао епизоде прагматичне сарадње, али ово је први пут у дужем периоду да се економска рационалност користи као инструмент за превазилажење старих подела.
И Кувајт и Иран имају једноставан, али дубоко рационалан интерес: диверзификацију извоза и увоза, стабилизацију трговинских токова и смањење зависности од једног спољног партнера.
Стратешки потез који може променити динамику читавог региона
Развој логистичког коридора дуж обала Персијског залива, који би повезао Иран са Бахреином, Катаром и Саудијском Арабијом, јесте потенцијално стратешки потез који може променити динамику читавог региона. Саудијска Арабија, која је до недавно била у хладном рату са Ираном, данас је у процесу постепене нормализације односа, што је додатни подстицај ширем, практичном повезивању.
Све то не значи да је регион близу формирања новог политичког блока. Прерано је говорити о стварању некакве „суверенистичке осовине“ блискоисточних држава, као што је прерано и тврдити да ове иницијативе подривају амерички утицај.
Али оно што се јасно може видети јесте наговештај нове логике понашања: логике у којој повећани степен међусобне зависности постаје инструмент очувања сопствене аутономије у условима непредвидивог глобалног поретка.
Колико је регионални савез реалан?
Прагматични регионализам можда није гласан, можда није праћен великим самитима и запљивим изјавама. Али управо зато што је тих, он је стабилнији.
У овом тренутку, он није политички блок — али је потенцијално подлога за његово формирање у далекој будућности. На Блиском истоку, где је политичка архитектура вековима зависила од спољних сила, такав процес представља више од дипломатске куриозитетности: он представља прве контуре једне другачије регионалне свести.
И у томе лежи највећа важност данашњих малих, а суштинских померања. Блиски исток се можда није ослободио империјалних структура, али почиње да проналази простор између њих. А у тим интервалима, државе региона полако уче да њихова будућност не мора увек бити исписана у туђем рукопису.
Пише: Радомир Јеринић
