Минимум што Руси морају да одраде (да би како-тако спасили образ) било би да добију контролу над све четири нове области у тоталу, плус Крим и да им запад и сама Украјина то признају. Док остатак Украјине не би смео у НАТО, а језик и руска Црква би уживали уставом загарантован статус. То би био минимум минимума делимичне победе. Пошто би тако контролисали већи део обале и скоро 60% ресурсних и економских потенцијала Украјине.
Њихова верзија Дејтона би већ подразумевала Харков, Николајев и Одесу. Уколико на крају свих рунди преговора (пошто је ово прва) остану без минимум тих пет области уз горе наведене идентитетске и геостратешке гаранције (нема улазка у НАТО) можемо причати о делимичном поразу. Прича се да ће Путин у првој рунди извојевати да се Украјина повуче из Донбаса, али то остаје да се види. Ако се то деси то је солиднан почетак преговора. Али минимуми минимума су јасни. Уколико Русија погази свој Устав и неколико десетина хиљада погинулих за рачун сплачинарења, онда ће то бити ужас. Но остаје да видимо. Ову годину је Путин искидао, и иницијатива на фронту му је бивала све интензивнија, али време ће рећи ка чему ће све то ићи.
Даље имамо још једну лошу вест за Иран и Русију. Пашињан, је изнајмио Зангезурски коридор Америци. Тиме можда јесте избегнуто тотално понижење азерског преузимања, али англоамерички интереси, поготово на том простору, ће увек бити супротстављени Ирану и Русији као и изворном јерменском националном интересу, а у складу са малигним пантуркизмом. Али ајде, макар и даље постоји јерменска граница са Ираном. Но, како год окренете реч је о стратешком поразу Русије која је дозволила обојену револуцију у Јерменији и која је преко деценију играла на туркијски фактор који ју је на крају истиснуо са јужног Кавказа и скоро из 90% Сирије пошто тамо и даље имају базе. А сетимо се колико су само, уз Белорусе, наоружавали Азере.
Ако је кичма дронова била турско-израелска, тако је кичма копнених и ПВО снага Азербејџана била руска. Руске неснађене елите су буквално улагале у своју геополитичку кастрацију на Кавказу, макар су се око Грузије значајно кориговали. Нажалост, Руси су спрцали 15 година у промашену туркофилску политику. Што турски геополитички успеси на рачун Русије, као и скоро па отворено непријатељство са Азербејџаном, најбоље доказују. Са ове дистанце је и грешка што су спасили Ердогана, јер би боље било да имају Турску као класичан либшит амерички прокси, него да имају полунезависног актера токсичног неотоманског и суштински антируског опредељења који ипак често дејствује у садејству са Англоамерима. Контуре новог руско-турског рата се полако постављају. Иран је исто тако претрпео два шамара.
Прво пре неки дан када је Влада Либана изгласала разоружавање Хезболаха и сада са овим коридором. Ово прво се може нивелисати, уз предуслов да Хезболах понови фанатизам и одлучност из претходног грађанског рата, док се ово друго не може исправити. За Иран обећава што су Кина, Русија, Белорусија и Северна Кореја донели одлуку да их у техничком смислу скоро на сваки начин украјинизују. Ово је први пут да Руси и Кинези више не шибицаре него озбиљно наоружавају кључног регионалног савезника. Време кинеске мудрачке дистанцираности и руских елита је, надајмо се, за нама. Али морају још многи да лете са балкона хаха.
На крају, минимум руске победе у Украјини је свима јасан, а нешто дугорочније гледано увиђамо да је врући сукоб руског и пантуркијског фактора неминован. А у светлу напетости у Либану и Хезболахове угрожености са југа и истока од сунитских ИСИС штакора, можемо рећи да су контуре и за тамошњи регионални рат већих размера спремне. Газа свакако иде под лед, а Хезболах је полуопкољен. Али Иран зато вади опсежно наоружавање најмодернијом техником са истока и стабилне позиције Хута које су захваљујући одличној организацији и фанатизму приморале Амере на повлачење! Ту је и солидно шитски Ирак. Како ствари стоје, будућност ће бити прожета великим сукобима!
За Компасинфо Радомир Јеринић, политиколог
