Suprotno od uvreženog mišljenja – vrhovi se ne osvajaju. Planina se nikako ne može osvojiti, već ona samo može dopustiti druženje i, ukoliko želi, može uzvratiti ljubav i poštovanje.
U himalajskom planinskom sistemu nalazi se više od 100 vrhova sa visinom većom od 7.200 metara. Najviši među njima – Mont Everest je najviša tačka na planeti sa 8.848 metara. Ćudljivi vrh koji je stotinama godina kovao misterije i privlačio ljude sa svih strana sveta, nalazi se na granici Tibeta i Nepala.
Strpljivo je čekao ovaj vrh da bude otkriven i proglašen najvišim na svetu, pošto se Kangčenjunga dugo smatrala najvišom planinom.
Britanci su 1808. godine krenuli u misiju premeravanja Indije i najviših svetskih planina
Nepal i Tibet su bili poprilično zatvoreni za strance, pa su Britanci morali da proračune izvode izdaleka – iz Teraja, regije južno od Nepala, gde su vremenske prilike bile nemilosrdne.
Glavni britanski geodetski nadzornik Indije, Endru Voa, 1847. godine primetio je viši vrh od Kangčenjunge, na oko 230 kilometara udaljenosti.
Posle silnih muka, problema, proračuna i verifikacija, Mont Everest je proglašen najvišim vrhom tek 1856. godine, ali je tada bio poznat kao „Vrh XV“.
„Sveta majka“
Imenu, kakvo je sada najpopularnije u svetu, kumovao je upravo Voa, koji je ime predložio po svom prethodniku, Džordžu Everestu.
Postojalo je mnogo lokalnih naziva, od kojih možda najpoznatiji Čomolungma (na Tibetanskom „Sveta majka“), ali je Voa predložio da vrh ponese ime po njegovom prethodniku na mestu glavnog britanskog geodetskog nadzornika Indije – Džordžu Everestu.
Nakon brojnih neupešnih pokušaja, 29. maja 1953. godine, u 11:30 po lokalnom vremenu, Edmund Hilari i šerpas Tenzing Norgaj postali su prvi ljudi koji su se popeli na krov sveta.
Prvi Srbin na vrhu sveta
U maju 2000. godine, prvi Srbin je zakoračio na vrh Everesta – Dragan Jaćimović, koji je potom, sedam godina kasnije, predvodio najuspešniju ekspediciju sa ovih prostora, kada se na vrh popelo sedmoro planinara.
Iako je uspon daleko lakši nego te 1953. godine (što zbog opreme, iskustva i napretka ljudskog roda); iako broj uspešnih penjanja raste iz godine u godinu; iako je teže „osvojiti“ neke niže vrhove (K2); Everest je i dalje veoma izazovan i opasan poduhvat. Na to podsećaju tela planinara koji su zauvek ostali na planini.
Osim besprekorne fizičke forme, uz mentalnu snagu i (ozbiljne) finansije, opet sve zavisi od vremenskih uslova i planine.
Šta je potrebno za uspon na Everest?
Najveći broj pokušaja uspona je od marta do maja, pre letnje sezone monsuna.
Zbog niskih temperatura se mora koristiti najbolja oprema, kako ne bi došlo do promrzlina. Visinska bolest je sprečila mnoge planinare da dođu do vrha, a na najvišim tačkama je smanjena koncentracija kiseonika, zbog čega većina planinara nosi boce sa kiseonikom.
Mesto u ekspediciji košta od 40.000 dolara, pa naviše, a u cenu ulazi i dozvola za penjanje.
Iako je najbolji period za uspon u drugoj polovini maja, pripreme za Everest kreću mnogo ranije.
Neophodan je period aklimatizacije, a u zavisnosti kojom rutom se ide, čitav poduhvat traje 50-60 dana
Ukoliko se ide iz Nepala, od dolaska u Katmandu se leti do Lukle, a potom se ide u bazni kamp, gde se planinari privikavaju na klimu i spremaju za uspon.
Završni uspon traje oko šest dana, u zavisnosti od vremenskih prilika.
Everest je, u siromašnom Nepalu, odavno postao unosan biznis i višemilionska industrija, a poslednjih godina postao je stvar prestiža za ne preterano iskusne avanturiste dubokog džepa.
Ukoliko poželite da osvajate Everest, ukoliko želite da se popnete jer ste u mogućnosti, a nemate ljubav prema prirodi i penjanju, dobro razmislite kada vidite da su 332 osobe izgubile život pokušavajući da se domognu krova sveta.
