Бранислав Нушић је издржавао двогодишњу казну у пожаревачком затвору због песме „Два раба“
Због песме “Погреб два раба” објављене у “Новом београдском дневнику” 1887. године Бранислав Нушић осуђен је на две године строгог затвора. Управник пожаревачког затвора био је по злу чувени Илија Влах. Када је прочитао због чега је Нушић осуђен, решио је младог бунтовника да доведе у ред, па му је забранио да пише, да ложи пећ у самици и да чита књиге и новине.
Тачно тридесет година после чувених судских процеса Флоберу и Бодлеру, један наш писац је осуђен због свог књижевног дела. Једна песма објављена у „Новом београдском дневнику“ 1887. донела је две године робије њеном аутору Браниславу Нушићу.
Инспирација за ову песму биле су две сахране – мајке пуковника Драгутина Франасовића и мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од неколико дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд, али без краља и владе.
Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.
Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара.
Нушић је написао песму „Два раба“ и објавио је у „Новом београдском дневнику“.
ПОГРЕБ ДВА РАБА
Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.
Песма је изазвала сензацију и смех у београдској чаршији. Издање „Дневника“ је било разграбљено. Читали су га групно за кафанским столовима, по троје-четворо на угловима улица, у редакцијама опозиционих и владиних новина. Све што је било писмено у тадашњем Београду смејало се Нушићевим стиховима. Само њиховом аутору, младом писцу почетнику није било до смеха. Краљ Милан је био увређен и Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“.
Првостепени суд, под председништвом судије Христића, осудио је младог писца на два месеца затвора. Кад је краљ Милан чуо за пресуду, незадовољан и љут, тражио је већу и ригорознију казну. Судство је своју независност доказало повисивши казну на две године робије. Младог писца су ухапсили и послали у пожаревачки затвор.
БИБЛИЈА ЈЕДИНА ЛЕКТИРА
Наш велики комедиограф Бранислав Нушић шетао се у затворском дворишту заједно са убицама, лоповима и коцкарима. То је било занимљиво искуство за једног писца. После ових шетњи, добијао је као једину лектиру Библију, чије је странице тако добро проучио, како је касније причао, да је могао да држи црквене проповеди.
Ту почиње његова двогодишња авантура, која се завршила како писцу и приличи, књижевним делом. Наиме, Нушић је у затвору написао своју познату комедију „Протекција“. Услови у којима је живео у затвору били су веома тешки, али његов ведар дух у свему је проналазио смешну страну. Сместили су га у самицу и ставили под строги надзор.
Управник затвора био је по злу чувени Илија Влах. Прочитавши Нушићеву пресуду, решио је да младог бунтовника доведе у ред – забранио му је да пише, да ложи пећ у самици, да чита књиге и новине.
Нушић је причао да је по цео дан млео кафу, кувао је, правио цигарете и крпио свој стари капут. И тако су му изолованом од света текли бескрајни, празни тамнички дани. Желео је да их испуни писањем, али је строги бркати Илија Влах био неумољив. Ипак, после абдикције краља Милана, Нушић је покушао да добије боље услове. Отишао је код управника затвора и замолио га за дозволу да повремено пише.
„Боље је за тебе младићу да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен ти би данас био ваљан човек и угледан грађанин. А овако се као коцкар вучеш по апсанама“, саветовао га је Илија Влах.
После оваквог „мудрог савета“, Нушић је решио да насамари управника. Његова рођака Марина, некада удата за његовог ујака, била је у браку са министром правде Гигом Гершићем. Знајући да управник чита пошту, писац је решио да напише писмо министру Герићу, ословивши га са „драги рођаче“. Писмо је изгледало овако:
„Драги ујаче, имали сте право да се љутите на мене што вам се нисам јавио до сада, али вас нисам хтео узнемиравати. Знам да вас интересује како се осећам овде. Не могу рећи да ми је угодно као код моје куће. Али не могу да се пожалим. Једино ме убија досада од дугог времена. Када би ми дозволили да пишем, верујте да бих стрпљиво сачекао да прођу две године робије. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари. Молим вас када дође моја мајка код вас, поздравите је и реците јој да не брине. Поздравите много и ујна Марину. Ваш сестрић“!
Следећег дана управник затвора је дошао у самицу у којој је чамио будући велики комедиограф. Уз смешак је срдачно рекао: „Кажу Нушић кува добру кафу. Је л’ умеш да скуваш? Човек треба све да научи злу не требало. Ето, да ти није апсе ти никада не би научио да скуваш кафу.“
Наравно, Нушић је добио дозволу да пише и много боље услове у затвору.
Док је Бранислав Нушић робијао, његов отац Ђорђе Нуша покушавао је да га ослободи издржавања казне. Писао је и писмо пуковнику Франасовићу, молећи га да опрости његовом сину и избави га из затвора. Пуковник је прочитао писмо са пуно разумевања и одговорио је:
„Господине Нушо, ви сте ми се обратили са молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом, објављеном у једном дневном листу. Ваш син није због мени нанесене увреде осуђен, већ због тога што је његова песма вређала узвишену особу краља због тога што је он из пијетета указао последњу почаст покојници пратећи је до вечне куће. Нећу сада да узимам у оцену то дело вашег сина, али мислим, ако има у себи и најмање части, да ће га касније обливати румен стида када год се буде сећао какву је прилику изабрао да вређа узвишену особу Владара и сен једне покојнице. Дакле, као што рекох, ваш син није због мене осуђен. Али ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам. Ваш Драгутин Франасовић, пуковник.“
Следеће писмо трговац Ђорђе Нуша је упутио лично краљу Милану, прилажући писмо пуковника Франасовића.
„Његовом величанству Краљу Милану
Ваше величанство, племенити господару, уста су ми нема, а речи немоћне да изразе оно што осећа срце једног оца, који лежи пред ногама Вашег величанства и моли милост за свог осуђеног сина. Из мојих груди у овом тренутку, отима се само једна реч: Милост племенити Краљу.“
