Кад сам преко мрежа позивао људе да виде изложбу „Сан“ троје студената Академије уметности Универзитета у Приштини, Звечан – Косовска Митровица, отворене у Заводу за проучавање културног развитка у Београду 11. априла, нагласио сам да треба да дођу не зато што ти млади људи студирају на Косову, него зато то су добри. Њима, дакле, не треба сажаљење нити подршка било какве „патриотске“ агенде, којом често перемо своју савест, него озбиљна рецепција њиховог уметничког рада.
А ово троје уметника – Стефан Бошкоћевић, Анђела Ранковић и Николета Милосављевић – такву рецепцију свакако могу да изнесу, и то према највишим стандардима, имајући наравно у виду њихове године, и искуство неког ко је још студент основних студија. Прво што пада у очи је изразита техничка и формална компетенција студената и њихово владање изражајним средствима, очито са основом у добро савладаном и избрушеном цртежу, што се у данашњем ликовно школовању пречесто потцењује. У изложеним радовима видљива је и тематска и обликовна разноликост, спој трагања и са њим повезане игре са дисциплином како у изради појединачних радова, тако и у њиховом циклусном заокружењу и сопственом уметничком развоју. Код све троје уметника видимо усаглашену тежњу ка развоју и овладавању вештином, али и проналажењу сопственог израза, истовремено за скромном дисциплином, као и за инвенцијом и самооткривањем. За тај етички аспект, као и онај формално-занатски, поред њих, свакако треба одати признање и њиховим професорима.
Стефан Бошкоћевић је уметник изузетно широког изражајног распона, који савладавање вештина представљања сложених визуелних структура, попут чипки, надограђује ефектом чисте ликовности и евокативности – његове мале графике, дакле, нису само вежба заната и технике, него поседују и изражен стилски домет. Бошкоћевић има и радове који преиспитују лично и колективно памћење, као и оне који проблематизују велика питања времена, попут превласти технологије и медијског посредовања у нашем самопоимању. Шаљиви и анегдотални призори у неким његовим радовима, попут оних које представљају животиње и за њих везане узречице и идиоме, поседују и иронијски и уметнички самосвестан одмак. Поред несумњиве вештине и инвентивности, код Бошкоћевића се гради и једна метауметничка свест, свест о медију и поступку, који га отвара ка перформативности и артифицијелности веома фине врсте.
Радове Анђеле Ранковић одликује понешто меланхолична атмосфера, са изузетно вешто у ефектно грађеном структуром простора на пејзажним графикама, који верно и ефектно представљене призоре реалности трансформише безмало према фантастици. Њени портрети с друге стране, истражују могућности споја једне сведене и стилизоване, готово апстрактне изражајности, са иконичком индивидуализацијом представљених ликова. И коначно, циклус именован као „Запис једног тренутка“, можда најизразитији међу приказаним радовима, комбинованом техником и укрштањем визуелних и текстовних елемената врло успешно трага за сликом као језиком који свеобухватно захвата пролазне животне тренутке, претварајући их у својеврсне шифре или хијероглифе, који нам се у својој несводивости могу отварати при сваком новом погледу.
Изложени радови Николете Милосављевић у свом центру имају људе, стриповски и попартистички стилизоване, на први поглед у баналним и свакодневним, понекад епизодично структурисаним призорима, али богатим атмосфером сете и сећања, слатко-тужне усамљености, која сједињује животну конкретност, емпатичан однос који чува лично (дакле јединствено и непоновљиво) достојанство представљених ликова и фин хумор. То су тренуци, записи, дневници, документ виђеног али и евоцирање проживљеног, отисци унутрашњег живота у привиду анегдоталности.
Поред доминације релативно малих формата и сведенијих ликовних техника, што је био избор условљен не уметничким ограничењима младих уметника него пре организационим и практичним разлозима, ова изложба ствара јединствен утисак. Тај утисак обојен је срећно одабраним насловом „Сан“, који није само спој првих слова имена изложених уметника и израз њихових снова о отискивању у уметнички свет у ком ова рана изложба није без значаја, него нас упућује на примат атмосфере у радовима – једне атмосфере отворености и слободе, сасвим актуелног осећања живота и стварности, сноликости настале згушњавањем и интеракцијом тварног и творачког, дисциплине и трагања, аскезе и слободе. Као сваки духовни и стваралачки покрет уосталом, који се никада не своди на копирање било чега унапред задатог, било које октроисане слике стварности, па макар то бола и сопствена слика о себи.
Владимир Коларић за Компас инфо
