Јустинијан, пуним именом Флавије Петар Саватије Јустинијан, рођен је 483. године у месту Таурезијум, на 28 км од данашњег Лесковца, на археолошком локалитету Царичин Град. Познат је као последњи римски и први византијски цар, односно император Источног римског царства, којим је владао од 527. до 565. године.
Обнова Римског царства
Јустинијан је тежио да обнови моћ Римског царства, ослабљеног унутрашњим проблемима и упадима варварских народа. Године 529. укинуо је све нехришћанске филозофске школе у Атини, укључујући и чувену Платонову академију. У намери да помири православне и монофизите, сазвао је Пети васељенски сабор 553. године.
Порески намети, узроковани сталним ратовима, изазвали су велику побуну у Цариграду познату као „Ника“ 532. године. У нередима је страдало око 50.000 људи. Након што је побуна угушена, Јустинијан је уз помоћ Јована Кападокијског прикупио средства и те исте године склопио тзв. „вечни мир“ са персијским царем Хозројем I Ануширваном. Препустио му је области Мартиропољ, Теодосиопољ, Амиду и Нисибис и прихватио обавезу плаћања данка, чиме је осигурао мир на истоку ради даљег ширења на западу.
Велизарови ратни походи: Африка и Италија
У јуну 533. године, Јустинијан шаље у Африку војску од 15.000 пешадинаца и коњаника под командом генерала Велизара, једног од највећих војсковођа свог времена. Битке код Ад Децимума (септембра) и Трикамаруна (децембра) довеле су до заробљавања краља Гелимера и краја Вандалске власти у Африци. Тај регион постаје византијска префектура.
Већ 535. године, Велизар са свега 9.000 људи почиње поход на Италију. Осваја Сицилију, Напуљ, а децембра 536. улази у Рим. Источно-готски краљ Витигес опседа град, али након појачања, Велизар 540. опседа Равену и заробљава Витигеса. Италија се тиме враћа под власт царства.
Јустинијанова политика обухвата и рестаурацију градова. Око 535. године реновира Сингидунум, данашњи Београд. У Шпанији ослобађа Андалузију и организује тамо војно заповедништво.
Међутим, царство је и даље било изложено опасностима. Године 540. Персијанци нападају Антиохију, разарају град и расељавају становништво. Велизар их потискује на Еуфрату, али Јустинијан мора да обнови мир с Персијом 546. и поново 562. године.
Словенски и варварски упади
Још од краја IV века Источно царство је било изложено словенским продорима. Словени, подељени на западне, источне и јужне, све више се шире. Западни Словени заузимају простор између Елбе и средњег тока Дунава, источни образују Антску краљевину, док се јужни појављују на доњем Дунаву.
Од 548. до 551. године, Словени сваке године прелазе незаштићене границе и стижу до Солуна и Цариграда. Друге групе достижу Јадранско море. Племена између Дунава и Солунског залива потпадају под Хуне или Бугаре, који потом пустоше Тракију, Илирик и саму Грчку (538, 540, 558).
На Западу се јављају нове побуне. Између 542. и 547. године, краљ Тотила поново осваја већину Италије, укључујући и Рим. Велизаров наследник Нарзес добија врховно заповедништво и, уз велико појачање, 552. године поразио је Тотилу. У Африци, под гувернером Јованом Троглитом, у периоду 546–548. године, угушена је побуна Бербера.
Законодавна и црквена делатност
Као велики обновитељ Римског царства, Јустинијан је тежио очувању политичког и духовног јединства царства. Посебно се старао о Цркви и православној вери. Потискивао је многобоштво, јереси и сујеверје. Његова велика законодавна дела — Кодекс (529), Дигесте и Институције (533), као и Новеле (534) — представљају темеље римског права, које је и данас основа савремених правних система.
У теолошком смислу, значајни су његови списи: Исповедање вере (око 544), Три поглавља (551), и посланице упућене патријарху Мини. Иако је безуспешно покушао да помири православце и монофизите, његов допринос црквеном животу био је огроман. Пети васељенски сабор, који је сазвао у Цариграду 553. године, прихватио је и римски папа.
Културно и духовно наслеђе
Јустинијан је објавио велики број закона, теолошких списа, писао бројну преписку са државним и црквеним великодостојницима, и аутор је химне „Јединородни Сине и Слове Божији“, која се пева у православним литургијама од 536. године.
Највеличанственији споменик његове владавине је Света Софија у Цариграду, највећа хришћанска црква свог доба. Подигнута у духу византијске архитектуре, она је вековима симбол хришћанства, пре него што је претворена у џамију 1453. године, а касније у музеј 1923.
Завршетак владавине и значај
После 555. године, Јустинијан одустаје од даљих освајања. Иако су после његове смрти освојене територије поново пале под варварске народе, његова кодификација римског права и допринoс православној теологији остали су камени темељци европске цивилизације.
Српска православна црква слави Светог цара Јустинијана 14. новембра по Јулијанском, односно 27. новембра по Грегоријанском календару, заједно са његовом супругом, царицом Теодором.
