Никола Чупић (1836 – 1870) био је српски задужбинар, капетан и проналазач.
Никола Чупић (1834-1870), унук чувеног војводе из Првог српског устанка, Стојана Чупића (Змаја од Ноћаја), школовао се у Артиљеријској школи у Београду и добио чин капетана. Изузетно је ценио кнеза Михаила Обреновића, те маштао о коначном ослобађању од Турака. Био је врло интелигентан, вредан и имућан, али крхог здравља те је оболео од туберкулозе која га је мучила све до 36. године када је по препоруци лекара отишао у Алжир на лечење где је неколико дана пред смрт, једном пријатељу у Србији, написао писмо:
„Час је ту. Мрети се мора. Лека ми нема. Да се кући вратим, ах српско сунце, српска земљо… Хитам да направим расположење мојим имањем док још ово мало душе у мени траје. Кад не бих среће да, као што моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу, са сабљом у руци, за шта се увек спремах… Оставићу све своје имање на просветне цељи те да на овом пољу бар својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач. И она може да погњави Турке и освети Косово. Вама аманет да се ово изврши. Ах слатка и драга Србијо!“
Као најмлађи српски задужбинар, целокупни свој иметак у висини од 6.000 дуката, завештао је за „издавање научних и моралних дела“. „Чупићева задужбина“ је 1875. почела са радом и континуирано деценијама, а све уз надзор умних родољуба који су својим залагањем и домаћинским руковођењем увећавали тај капитал, помагала издавање научних и културних дела из српске историје и географије.
Задужбина
Оставио је своје имање српском народу са изричитом жељом да се оно користи искључиво за издавање књига и награђивање писаца. Књижевни фонд „Чупићева задужбина“, чиниле су кућа у Шапцу и 16.000 динара у злату.
По пријему вести о Николином тестаменту, 1871. године основана је комисија која ће реализовати његово завештање. Ова комисија касније прераста у Одбор задужбине Николе Чупића. У њега су ушли великани српске културе и просвете. На првом званичном састанку Одбора прихваћено је коначно стање заоставштине и донета Уредба Одбора Задужбине. Први одбор одржан је 22. децембра 1874. године и тиме је Задужбина Николе Чупића или Чупићева задужбина, почела са радом.
„Да се моја кућа у Шапцу и дукати употребе за издавање књига поучне и моралне садржине.“
Рад задужбине
Током година трајања оставинског спора, имовина Задужбине се увећава, па је забележено да је 1875. године, када и почиње свој дугогодишњи значајни рад, Фонд задужбине имао капитал од 6.000 дуката цесарских. Првих година рада Задужбина Николе Чупића издавала је претежно патриотске и едукативне садржаје, као и сегменте из области популарне науке. Потом се пажња усмерава на књижевност и научне радове. За време рада Задужбине објављене су 33 књиге посебних издања и 50 „Годишњица“.
Великани у одбору
Одбор је окупљао тада најважнија имена српске културе и науке, као што су Коста Протић, Јосиф Панчић, Чедомиљ Мијатовић, а једна од ставки је била да чланови одбора морају да буду „књижевници са станом у Београду“. Рад у Одбору Задужбине је био добровољан и без накнаде.
Два догађаја су посебно значајна за рад Задужбине. Први је везан за одлуку Одбора Задужбине који је 1880. године одлучио да се сваког 31. јануара, на дан смрти Николе Чупића одржава јавна седница и парастос оснивачу. Друга одлука је настала 1877. године, када је одлучено да Задужбина почне са издавањем „Годишњице Николе Чупића“, једног од најзначајнијих књижевних алманаха у Србији, а касније у Југославији.
Тужан крај
Са почетком Другог светског рата, рад Задужбине се обуставља. Али, нажалост, слобода не доноси и нови живот Задужбини. После Другог светског рата, Решењем Савета за просвету, науку и културу Владе НР Србије, Задужбина Николе Чупића стављена је под управу Задужбинског одсека у Регистар задужбина НР Србије. Овим је Задужбина престала да постоји, а издавање „Годишњице Николе Чупића“ обустављено.
