Зашто је еутаназија неетички чин, романтизовани облик самоубиства и нехумана пракса у супротности с хришћанским вриједностима?
Ово питање дотиче само језгро људског постојања. Кроз историју, културе и вјере су се бориле с питањем смисла живота: религија види живот као Божији дар, филозофија тражи разумске принципе да га заштити, док савремена наука, слијепа за духовно, своди живот на оно што се може измјерити и раставити. Наш однос према еутаназији неодвојив је од нашег односа према самом животу.
Историја нам нуди трезвену опомену. Еутаназија није нова идеја; она је већ оставила крвави траг у прошлости. Нацистички програм „Акцион Т4“, од 1939. до 1941. године, однио је више од 70.000 живота људи означених као „неизљечиво болесни“. То нису били чинови милосрђа, него систематска убиства спроведена под маском саосјећања.
У томе лежи опасност брисања границе између емпатије и злоупотребе моћи. Данашња секуларна култура прикрива еутаназију као „право на смрт“, позивајући се на саосјећање с болеснима и достојанство патника. А у стварности, она љекарима даје улогу арбитара над животом и смрћу – нешто што је у потпуној супротности с хришћанским свјетоназором. Хришћанство учи да је циљ човјековог живота заједница с Богом, и у овом и у оном свијету. Еутаназија, међутим, романтизује смрт као ослобођење и прикрива самоубиство под плаштом саосјећања.
Чак је и сам појам „еутаназија“ изопачен. Од грчких ријечи eu („добар“) и thanatos („смрт“), првобитно је означавао племенит крај, храбро окончање живота, попут Антигонине пркосности или Хекторове жртве. Није значио бијег од бола, већ узвишен чин достојанства.
Данас је тај израз прерађен да оправда убиство – што је директно кршење Хипократове заклетве: „Нећу дати никоме смртоносни лијек, чак и ако то од мене затражи, нити ћу му дати такав савјет.“ Љекар који одузима живот престаје бити исцјелитељ и постаје извршитељ.
Свето писмо нас опомиње: „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди?“ (Мк 8, 36). У друштву које човјека своди на лукаво живо биће, одричући му божанско поријекло, еутаназија може изгледати логична – али само зато што је из ње искључен Бог као Даравалац живота. Вјерници се моле за „крај живота хришћански, безболан, непостидан, миран, и добар одговор пред страшним судом Христовим.“
Та „добра смрт“ није дјело људских руку, него Божији дар. Човјек није изоловано биће; његов живот је повезан с породицом, заједницом и Створитељем. Смрт једног човјека никад није само његова – она рањава све који га воле.
Жеља за еутаназијом често није слободан избор, него вапај усамљености. Истинско „достојанство умирања“ значи бити окружен љубављу, а не бити убијен иглом. Медицинска етика ово јасно потврђује.
У Србији, као и у већем дијелу свијета, љекари се заклињу да неће убити, чак ни на захтјев пацијента. Љекарска комора Србије осуђује еутаназију као лажно саосјећање. Аргумент бола је варљив: у Холандији, гдје је еутаназија легална, само 4% случајева има за разлог физички бол. Већина обухвата усамљеност, напуштеност или страх од тога да се буде терет другима.
У добу развијене палијативне његе, када су лијекови у стању да отклоне и најтежи бол, зашто би убиство било представљено као милост?
Оци Цркве уче да је смрт тренутак сагледавања, покајања и припреме за васкрсење. Болест и смртност нас подсјећају да земаљски живот није вјечан. Парафразирајући ријечи патријарха Павла – страдање нас упућује на дубљи смисао постојања.
Романтизовати смрт значи лишити је истине, а живе лишити прилике да воле оне који умиру – до самог краја. Савремено друштво проповиједа аутономију, али је она изопачена када се сведе на индивидуализам. Живот није приватно власништво којим се може располагати као робом; он је свети дар који је Бог повјерио човјеку.
Права слобода није у праву да уништимо сами себе, него у способности да живимо одговорно – у односу с другима и са Створитељем. Наша култура обожава младост, удобност и корист, а више него икад страхује од смрти. Тај страх, парадоксално, храни култ еутаназије – облик танатолатрије, обожавања саме смрти.
Из либералних упоришта Европе и Сјеверне Америке шири се покрет „смрти с достојанством“, који се више не односи само на терминално болесне, него и на депресивне, онеспособљене и социјално рањиве. Оно што почиње као саосјећање, претвара се у дозволу за културу смрти.
Еутаназија није милост. То је обесчовјечење – сводење људи на трошак или терет, и порицање светости живота. Истинско саосјећање не убија – оно тјеши, прати и воли до краја.
Изазов пред нама је да обновимо културу живота: да останемо постојани пред лажним хуманизмом и да потврдимо како је сваки живот, до свог Богом датог краја, достојан части, његе и љубави.
Мој ауторски текст о еутаназији у престижном америчком конзервативним магазину. https://t.co/bzBDRGFlpn
— Севастократор (@Sevastokrator3) October 15, 2025
