Није овде проблем у томе што недостаје један леп коментар везан за велике, стратешке ствари које Синод СПЦ ради за српски народ и државу; проблем је у томе што не постоји ниједан пристојан. А још мање иједан који није у основи патолошки.
Сваки је обојен једном истом енергијом — не аргументом, не критиком, већ оном старом, добро познатом демонском радошћу. И онда се, онако шокирани, чудимо када нас поново запљусну огањ и крв и запитамо се: „Како је до овога дошло?“
Да се Свети Сава данас појави, био би исмејан и попљуван
Да се Свети Сава данас појави, био би исмејан, попљуван и кенселован у коментарима на друштвеним мрежама. Христос би, без икакве дилеме, поново био разапет — али овога пута од оних који се најгласније згражавају над „онима тамо“ који су га некада разапели, не схватајући да су управо они њихови савремени, идеолошки и духовни наследници.
Оволика количина мржње према Српској православној цркви није забележена ни у најмрачнијим периодима отвореног, артикулисаног зла, какво су представљале усташке формације.
Данас је она далеко раширенија — управо зато што долази упакована у форму „добронамерне забринутости“, грађанске свести и, што је нарочито иронично, националног патриотског освешћења. Ништа није опасније од зла које је уверено у сопствену моралну супериорност.
Преваспитавање које следи биће болно, али не због тога што је неправедно, већ зато што ће бити колективно. И страдаће и они који нису овако ревносно учествовали у овом хору самозадовољног бешчашћа. Јер историја, за разлику од тастатура коментатора, не прави фине моралне дистинкције. Она жање масовно.
У једном тренутку човек осети гађење. Не теолошко, не философско, већ елементарно људско. Почиње да се плаши да ће изгубити способност да разликује грех од грешника, јер су грешници постали тако ревносни медијуми греха.
Комшије, рођаци, сународници — људске љуштуре испуњене уверењем да имају право на мишљење само зато што имају приступ тастатури.
До јуче се стока уводила у храмове, а Титом љубио са истим оним жаром којим се напада врх Цркве
Али шта се ту заправо чудимо? До јуче се стока уводила у храмове, Тито се љубио са истим оним жаром којим се данас „деконструише“ врх Цркве, а сада би сви да кадрирају, пресуђују и морализују. И, по правилу, од свих су најгори они који се самопроглашавају националистима — јер су успели да споје духовну празнину са идеолошком агресијом.
Сви који су, свесно или несвесно, из најбољих или најгорих намера (што је у пракси ирелевантна разлика), заливали ово посејано зло, питање је шта ће чинити када коров сазри и дође време жетве. Да ли ће тада разумети шта су заправо радили, или ће и даље веровати да су били на „правој страни историје“, док су, у стварности, обављали један дуготрајан, самозадовољни ритуал над сопственом празнином, хранећи коров сопственим илузијама.
Историја и есхатологија, за разлику од друштвених мрежа, не остављају простор за коментаре.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
