Прича о херојству младића по имену Александар Кисин, родом из Бугојна, из Босне и Херцеговине, одломак је из књиге „Зов карауле“, аутора Ненада Милкића.
Кисин је рођен и одрастао је у Бугојну, градићу у централној Босни, у ком су до рата живели припадници сва три народа. Распад Југославије затекао га је у Бањалуци где је уписао студије. Нажалост, није их завршио, почео је рат. Право из амфитеатра отишао је на фронт да брани тек створену Републику Српску.
На линијама фронта остао је до потписивања Дејтонског споразума. Оног Дејтона који је псовао и годинама касније, зато што је Бугојно остало ван граница његове вољене Српске.
Хтео је да започне нови живот у Гајдобри
Са породицом је одлучио да заувек оде, побегне од прошлости, и започне нови живот у Војводини, у Гајдобри. Четири године касније, када се запуцало на Косову и Метохији, прошлост му је закуцала на врата.
Мајчина молбе нису помогле, ни сузе мајке, ни убеђења да је он своје борбе завршио оног дана када је Бугојно предато другима.
Мајки је само на растанку рекао:
„Не плачи, матера. Опет нам на српство кидишу, а моја је дужност да светосавље и Српство увек браним.“
Александар Кисин се са својих 27 година добро држао и трчао је равноправно са млађим од њега седам, осам година. Он је био један од бораца с Кошара који су на тежи начин научили шта значи рат.
Био је срећан и када је видео да ће као добровољац бити распоређен у 549. Моторизовану Бригаду и послат на Кошаре. Тамо се упознао са момцима из 72. Специјалне који су као добровољци ратова у Босни и Крајини па су као искусни борци имали много заједничких тема и догодовштина са ратишта.
Кренуо је за момцима из 72. Специјалне
Када их је видео како се нешто раније тог дана провлаче између њих и одлазе према Албанији, пожелео је да устане и крене за њима. Спречили су га само урођена дисциплина и свест о поштовању наређења. Међутим, када је чуо да су ти момци у невољи, ништа га није могло зауставити да не полети према њима и да својим грудима, ако треба, раскрчи пут до њих.
Трчао је узбрдо, пуцао, охрабривао друге. Схватио је да су већ направили рупу у линији терориста и устремио се на пукотину. Када се ослонио ногом на један камен и кренуо да прекорачи на другу страну, нешто га је зауставило. Као да га невидљива рука не само држи, већ и тера да клекне. То је и учинио. Видео је како поред њега пролазе други војници и одлазе према месту где су извиђачи упали у заседу.Чекајте мене, хтео је да викне, али гласа није било. Лево и десно, али мало даље, још увек су се водиле борбе. Снажно тело се и даље трудило да устане, да крене напред, да не прихвати неминовно, али залуд. Мишићи више нису слушали. Погледао је према небу и као да је видео родно Бугојно и своју кућу, а пред њом стару мајку која га је чекала. Само је изустио:
Е, Бугојно, Бугојно… Не плачи, матера, и не чекај ме више јер овај пут ти нећу доћи.
Сручио се на земљу. Поживео је довољно дуго да зачује повик неког од сабораца: „Александре Кисину?! Људи, погину нам Аца!“
Погинуо је 20. априла 1999. године и тако дао свој живот за отаџбину.
Крајем октобра 2020. у Гајдобри је насликан мурал хероју Александру Кисину. На скупу је у име породице Кисин говорио Александров млађи брат, Владимир Кисин.
Аутор: Ненад Милкић
