Јован Хаџић, познат и по псеудониму Милош Светић, је српски књижевник, песник, правник, законописац, историчар и политичар током прве половине 19. века.
Рођен је у Сомбору, као син Николе и Софије, ћерке Петра Ћирковића, а крштен је у овдашњој Светођурђевској цркви 8/19. септембра 1799. године.
Аутор је Грађанског законика Кнежевине Србије, једног од најчувенијих у то време и први председник Матице српске.
Оснивање Матице српске
Још за време студија у Бечу, Јован Хаџић је, безуспешно, покушао да са сународницима оснује друштво које би се бавило објављивањем дела српских књижевника и песника
Нешто касније, уз неколицину имућних српских привредника из Пеште и Будима, Хаџић се нашао међу седморицом покретача оснивања фонда и удружења које би издавало српске књиге.
Као најобразованији међу њима, он је био задужен да састави правила и статут будућег удружења. На седници од 4/16. фебруара 1826. г. усвојен је његов нацрт правила и оснивачког акта, којима је новооснованом удружењу предложено име „Матица србска“.
Творац устава кнежевине Србије
Од 1830. до 1849. г. Хаџић је био и директор Српске гимназије у Новом Саду (чији је један од покретача, својевремено, био његов ујак, владика бачки Гедеон).
У два наврата Хаџић је дуже боравио у кнежевини Србији. Први пут од пролећа 1837. до лета 1840. године, а други пут од јесени 1842. до пролећа 1846. године.
У Србију је први пут дошао на позив кнеза Милоша Обреновића како би надгледао и помогао израду државних закона и прописа, али и предстојећег Устава. За свој рад добијао је 200 сребрних талира месечно, а имао је и бесплатан стан и огрев.
Хаџић је 1838. г. именован за члана Велике уставотворне комисије, а након доношења Устава радио је на законима о организацији државне и судске власти.
Као доследан присталица закона и права, иначе политички близак српским уставобранитељима (њихов учитељ и пророк, како је записано), уз то и неприкривен Карађорђевићевац, убрзо је дошао у сукоб са ауторитативним владарем Србије.
Писање Грађанског законика
Након Милошевог напуштања кнежевског трона (1839), Хаџић се посветио изради српског Грађанског законика.
Са изасланицима Милошевог наследника, кнеза Михаила Обреновића, он је 27. јула 1840. г. потписао уговор о сочињавању Законика грађанског за Сербију, којим је уговорено да ће, у року од две године, сачинити Грађански законик, за који је требало да буде исплаћен износом од две хиљаде дуката, од којих му је хиљаду дуката плаћено унапред.
Хаџић је, потом, напустио Србију и вратио се у Нови Сад. У јуну 1842. г. Јован Хаџић је изабран за дописног члана тек основаног Друштва српске словесности (претече националне академије)
Након избора Александра Карађорђевића за новог кнеза Србије (2. септембра 1842), већ крајем октобра исте године поново је дошао у Србију.
Хаџић је завршио писање раније уговореног првог српског Грађанског законика, и новембра 1842. г. предао га је кнезу Александру, а Законик је, након одређених мањих преправки, ступио на снагу, на Благовести 1844. године.
Законик као круна рада
Грађански законик је представљао круну Хаџићевог правничког опуса. Говорећи о значају његовог законодавног рада.
Слободан Јовановић, најпознатији историчар српског права, три деценије након Хаџићеве смрти (1899) пише: “У историји законодавства Краљевине Србије нема може бити још једног човека који је редиговао тако много, и тако важних закона као Јован Хаџић”
У Србији је Хаџић остао наредне три и по године. За то време био је близак пријатељ са неким од најугледнијих српских првака и списатеља, осим осталих и са протом Матијом Ненадовићем.
Током боравка у Београду, Хаџић је саставио и устројство Врховног суда.
Био је, према трогодишњем уговору са Државним саветом (владом), из јануара 1844. године, службени саветодавац за све законе и уредбе, са платом од три хиљаде талира годишње – највишом у Кнежевини Србији након плате председника Државног савета.
Огорченост на политичаре
После неспоразума и сукоба са утицајним, али конзервативним српским политичарем И уставобранитељом, некадашњим устаничким војводом Томом Вучићем Перишићем, Јовану Хаџићу је, одлуком Државног савета, коју је кнез Александар прихватио, отказана служба у Београду.
Он се у априлу 1846. године, вратио у Нови Сад. Мада му је исплаћена плата до краја периода договореног уговором (односно до краја јануара 1847. године), Хаџић је остао дубоко повређен и огорчен на Србију и њене политичаре, сматрајући их неблагодарним и пакосним
По повратку у Нови Сад (за чијег је градског сенатора Хаџић био изабран још 1835. године), наставио је да ради као управитељ Српске гимназије.
Најцењенији Србин
Био је посланик на свим српским црквено-народним саборима од 1842. до 1865. године. У угарском Државном сабору у Пожуну био је 1847. г. новосадски заступник, а на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. г. представљао је новосадску Српску православну црквену општину.
Утицај Јована Хаџића на друштвени живот Срба са обе стране Саве и Дунава био је у тим годинама веома изражен
У једном каснијем писму својој жени Марији он се сећа “ тог времена кад је њихова кућа била средиште, где су се књажеви, попечитељи, митрополит и епископи, советници и старешине српске кретали, помоћи и савета тражили за благо и напредак рода и отачаства српског!”
После бомбардовања Новог Сада, у јулу 1848. године, Хаџић је поново прешао у Београд. Вратио се након краха Мађарске грађанске револуције 1849. године, али је одбио да прими дужност градоначелника Новог Сада.
У лето исте године, постављен је за заступника министарског комесара за судско уређење Војводства српског и Тамишког Баната. Исте године постао је и председник новосадске Српске читаонице.
Када је, у лето 1850. године, устројена организација земаљских судова у Војводству, Јован Хаџић је постављен за председника Земаљског суда у Новом Саду, чија се надлежност простирала на средњу и доњу Бачки, као и на Срем.
Године 1851. г. био је именован и за новосадског краљевског комесара. Током 1853. г. пропутовао је Италију, Француску и Немачку, а пензионисан је 1854. године.
Јован Хаџић је умро у Новом Саду, 22. априла / 4. маја 1869. године, где је и сахрањен.
