Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији.
Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља.
Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године.
У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима.
Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“:
На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално.
Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха.
Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства.
Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“.
Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији.
Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу.
О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“.
Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“.
Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“.
Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак.
На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“.
Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом.
У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти.
Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате.
Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама.
Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“).
У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године).
Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве.
Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“
И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима.
Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената.
Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве.
Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља:
1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола.
Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења.
2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“.
3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање.
4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка.
5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије.
6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције.
7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“).
Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице.
