Глумац Миливоје Мића Томић, својим глумачким бравурама се уписао златним слобима у исотрију домаће кинематографије. Током каријере дуге 45 година остварио је импознатних 179 рола, а мноштво улога данас има епитет култне.
Ипак, занимљиво је да за живота никада није добио главну ролу. Управо због тога је носио титулу „мајстора споредних улога“, а чини се да му главне нису ни биле потребне, јер је ове споредне увек играо маестрално.
Рођени Београђанин, Мића Томић припада плејади прве послератне генерације глумаца (Љуба Тадић, Павле Вуисић, Чкаља, Раде Марковић и други) која је обележила домаћу филмску и позоришну уметност након Другог светског рата.
Глума му није била ни на крај памети
Мића није намеравао уопште да се бави глумом. Уписо је Правни факултет, а онда га је судбина навела на другачији пут. Мића Томић је глумом почео да се бави релативно касно, на почетку својих 30-их, на Одсеку за позоришну уметност Музичке академије, пре него што је Факултет драмских уметности и основан.
Београдско драмско позориште памти да је Мића Томић био његов члан. Памти га и Атеље 212 у којем је, такође, играо. Улоге у филмовима црног таласа „Три“, „Непријатељ“, „Буђење пацова“ биле су прекретница у његовој каријери, а Мића је играо у најразличитијим телевизијским и филмским формама.
У „Маратонцима“ није изговорио ни реч па постао звезда
Миливоје Мића Томић, се глумом бавио дуги низ година. У периоду од 1954. до 1998. године био је део великих пројеката, а неки од њих су: „На слово на слово“, „Специјално васпитање“, „Камионџије“, „Национална класа“, „Маратонци трче почасни круг“, где је играо деда Максимилијана.
Како је почело?
Мића заправо није ни сањао да ће глума постати његов животни позив. Све се одиграло сасвим случајно. Мића се случајно затекао у Београду на Железничкој станици, као члан планинарског друштва.
Пришли су му глумци, које је познавао и упитали га да ли би им помогао. Требало им је да неко улети у представу „Све ће то народ позлатити“. Његов задатак је био лак, само је требало да одигра келнера, без неког текста.
„Шта треба да радим?“, упитао је Томић.
„Ништа нарочито, само треба да унесеш тацну са ракијским чашама, а после кад дође брод, ти их покупиш“, одговориле су му колеге.
Упркос томе што је све на први поглед било лако, Мићи није пошло за руком да обави задатак, већ се тада десило нешто што је обележило почетак његове велике каријере.
Док је износио чашице, Мића се саплео и пао, сломио је све, али и побрао смех и симпатије публике која га је наградила аплаузом. Мићи се та пажња допала и решио је да се упусти у глуму. Колеге глумци су га критиковали, али и примили у своје удружење.
Тако је почела његова велика каријера, која је трајала дугих 45 година. Његов лик и дело живе кроз његове маестралне улоге упркос чињеници да је од његове смрти прошло више од 20 година. Глумац је преминуо 23. августа 2000. године у 80. години живота.
