Почетак двадесетог века у Београду и спортској Југославији је време које је Драган Бјелогрлић мајсторски овековечио у, сада већ култној серији и филму, “Монтевидео, Бог те видео!”. Време када се фудбал играо из љубави и задовољства.
Задовољства је било и на терену и на трибинама. Период који је изнедрио легенде српског и југословенског фудбала, Тиркета, Мошу, Милутинца и многе друге, а међу њима и “Балерину”.
„Непрелазни“ центрахалф, растом низак али са завидним скоком
Милорад Микица Арсенијевић, један од оних који је наступом у Монтевидеу исписао нашу фудбалску историју, и то великим словима. Коју је и након Уругваја наставио да исписује. Био је “непрелазни” центархалф, растом низак али са завидним скоком.
Целокупна његова игра на зеленом терену донела му је надимак Балерина. И не само ону фудбалску. Балерина је предавао на два факултета, био је научник, полиглота, патриота и један од ретких кога су одликовали и Краљ и Тито.
Одрастао као сироче
Родитељи Милорада Арсенијевића упознали су се у Смедереву. Отац, материјално лоше стојећи књиговођа, мајка Ружица из богате бечке породице. Ружица бежи и удаје се, а породица се 1905. године одриче ћерке. Ни очева породица није “раширених руку” прихватила снаху. Балерина је рођен годину дана касније у Смедереву, да би касније породица преселила у Шабац, јер је отац добио боље место књиговође.
Милорадов отац гине у легендарној битци 1914. године на Мачковом камену у Првом светском рату. Војна историја је забележила да је то била једна од најкрвавијих битака Првог светског рата.
За тринаест дана легендарног боја српска војска имала је једанаест хиљада рањених и погинулих, а непријатељ више од тридесет хиљада. Ружици није било лако подизати сина као самохрана мајка, па јој је помоћ пружила сестра из Вршца, где је Балерина завршио прва четири разреда и то на немачком језику, а успут је савладао и немачки и мађарски језик.
Од Мачве преко БСК-а до репрезентације
Арсенијевићев фудбалски таленат већ као четрнаестогодишњака препознат је у шабачкој Мачви. У Шапцу остаје до завршетка средње школе, игра за први тим Мачве, па долази у Београд на студије.
“Био сам сјајан математичар, готово предодређен за техничке науке. Желео сам да и даље играм фудбал. Некада сам као соколац био одличан гимнастичар, али сам због лопте оставио справе. Ипак, фудбала нисам могао да се лишим. Један навијач из Шапца, иначе велики БСК-овац, препоручио је мене и мог клупског друга Миканчета Јовановића – Србиновца да играмо за “плаве” – сећао се касније Арсенијевић.
Тренери Београдског спортског клуба, Мађари Лаки и Вечер, који су у исто време били и играчи, позивају га у своје редове и постаје стандардни првотимац. Тако почиње да сија његова, а на овим просторима прва истинска, фудбалска звезда. Пре Тиркета и Моше, на које је у екранизацији стављен акценат у “Монтевидеу”.
Најбољи светски фудбалери стављани у џеп
На дебитанским утакмицама Балерина, прво игра као полутка, да би се потом усталио на месту халфа. На међународном дебију са Слованом из Братиславе на терену је “сенка” најбољег њиховог играча Екла. Беше то време када су мађарска, бечка и чехословачка школа били узор у европском фудбалу.
За репрезентацију дебитује 1927. године на пријатељској утакмици са Мађарском. Арсенијевић је био хладнокрван, једноставан и поуздан играч. У периоду од 1927. до 1936. одиграо је 52 меча у националном дресу. Са Југославијом учествује 1928. на XI Олимпијским играма у Амстердаму, као и на Светском првенству у Монтевидеу 1930. године.
Орден и од Краља и од Тита
Децембра 1936. године у Паризу последњи пут облачи репрезентативни дрес у мечу против Француске. За успешну спортску каријеру и успех на пољу науке, кнез Павле му је 1937. године доделио Орден Светог Саве, а 1972. Јосип Броз Тито Орден заслуга за народ.
Од 1946. до 1954. три пута је био селектор и члан селекторске комисије. Током тог периода репрезентација осваја сребрне медаље на Олимпијским играма 1948. и 1952. и учествује 1950. на Светском првенству у Бразилу.
Писао је научне радове и имао два доктората
Фудбалске изазове заменио је развојем железничког саобраћаја. Краљевина Југославија је имала воз који је “јурио” 146 км/сат. Пише стручне, научне радове и уџбенике, предавао на Електромашинском и Саобраћајном факултету, имао два доктората. Био је велики заговорник оснивања Саобраћајног факултета (1950), утемељио Саобраћајни институт и учествовао у послератној електрификацији железнице.
Породица изнад свега
Балерина је пре свега био породични човек. Са супругом Јелисаветом имао је двоје деце, Милана и Ружицу. Преминуо је марта 1987. године, а новине су пренеле вест: “Умро је Балерина!”.
Његова ћерка Ружица помогла је да се сачува сећање на његов живот и предложила Зорану Шећерову да напише књигу “Балерина”, која је званично објављена 2021. године. У част Милорада Арсенијевића, Саобраћајни факултет организује лигу у фудбалу “Милорад Арсенијевић Балерина”, а у Борчи једна улица носи његово име.
