Био је то последњи борбени лет неког авиона Војске Југославије током НАТО агресије. Али лет у којем је Миленко Павловић својом херојском погибијом отишао директно у легенду.
“Мајку вам дечију, нећете ви да гинете, ја ћу” – биле су речи пилота потпуковника Миленка Павловића, команданта 204. Ловачко-авијацијског пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије (РВВЈ), које су га сврстале у ред бесмртних хероја, пре него што је на данашњи дан, 4. маја 1999. године, тачно у четири минута након 12 сати, погинуо у сукобу са НАТО авијацијом изнад Ваљева.
Рођен 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву код Осечине, Павловић је завршио Војну гимназију у Мостару, а Ваздухопловну академију у Задру, да би командант 204. Ловачко-авијацијског пука постао годину дана пре почетка НАТО агресије на тадашњу СР Југославију.
У херојску погибију одлетео уместо млађег колеге
У свој последњи борбени лет, храбри пилот је полетео са аеродрома у Батајници, након узбуне да се ескадрила НАТО авиона приближава Ваљеву, а да је као мета означена претходно више пута бомбардована војна фабрика “Крушик”.
Уместо команданта, наредба уз узлет била је дата млађем пилоту јединице, али је Павловић, који је у том тренутку дежурао на измештеном командном месту у Старој Пазови, јавио свом заменику да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети и кренуо према Батајници. Пришао је “мигу 29”, из кокпита буквално извукао младог пилота и уз речи “Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу”, полетео у правцу Ваљева.
– У свему је увек био такав, да он иде, а да другоме не буде ништа. Стално је говорио да је за Србију спреман да погине. И да се никад не би катапултирао ако га погоде, да заједно са авионом иде у победу или пад – причала је својевремено за “Блиц” његова мајка Радмила Павловић.
“Имају ме”, последње речи пре пада
Управо тако се и догодило након само 12 минута колико је командант 204. ловачко-авијацијског пука провео у ваздуху, јер је против себе имао вишеструко бројнијег непријатеља.
Храбрим маневрима, иако је одмах након полетања на његовом “мигу” отказао радар, успео је НАТО ескадрилу да збуни и растера.
“Имају ме”, биле су његове последње речи које је чула команда у Батајници, да би неколико тренутака касније његов “миг” погодиле три ракете испаљене са холандског Ф-16 у реону Тузле, након чега се Павловићева запаљена летелица срушила у Петници код Ваљева, на само 50 километара ваздушном линијом од његовог родног Горњег Црниљева.
– Судбина је хтела да тог 4. маја 1999. године Миленко на последњи задатак крене пут родног краја, своје Подгорине. Био је то његов последњи лет, свесна жртва која није била узалудна. Његово страдање, погибија команданта легендарног авијацијског пука, једног од најбољих пилота Војске Југославије, означило је последњи борбени лет пилота наше ловачке авијације до краја НАТО агресије – причао је о Павловићевом херојском делу генерал Милан Мојсиловић, начелник Генералштаба Војске Србије.
Постхумна одликовања, спомен обележје и име аеродрому у част пилота
Миленко Павловић, који је иза себе оставио супругу Славицу и синове Срђана и Немању, није проглашен народним херојем, а постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.
У родном Горњем Црниљеву постоји спомен-соба у његову част, у Осечини централна градска улица носи име пилота-хероја, а у Ваљеву му је подигнуто спомен обележје где се сваке године на данашњи дан даје помен Миленку Павловићу.
Аеродром у Батајници такође носи име легендарног пилота-хероја.
