Аранђеловац – У част јунака из чете „1300 каплара” Аранђеловчани се сваке године сећају ових јунака кроз истоимену међународну атлетску трку која се традиционално организује током септембра. Кроз овај спорт чува се успомена на борбу и страдање припадника Скопског батаљона који су са аранђеловачке железничке станице пешачили до Даросаве и даље ка Лазаревцу, како би пружили подршку српским борцима у Колубарској бици. Сам догађај је део ширег обележавања Дана примирја, а идеја је да се повеже прошлост са садашњошћу, подсећајући нове генерације на значај мира и жртава које су претходници поднели. После Милунке Савић, носилац овогодишње трке био је Миладин Пећинар, чувени Академик из Љубиша, који је поред тога што је био припадник славног батаљона, вишеструко задужио аранђеловачку Буковичку бању. Jедан од најзначајнијих српских хидролога, грађевинских инжењера, универзитетских професора, академик, носилац Албанске споменице и припадник чувеног Скопског пука „1300 каплара”, Миладин Пећинар задужио је град под Букуљом у области минералних вода када је уредио изворишта и начин експлоатације.

Рођен је у Љубишу, 17. марта 1893, а преминуо је у Београду, 5. јуна 1973. године.

На трибини под називом „Миладин Пећинар – живот и дело” у Народној библиотеци „Свети Сава” о овом великану говорила је Зорана Пећинар Ћирјанић, једна од пет његових унука.

Велики ратник и велики градитељ

– Деда је био део српске елите, која је чинила стубове ове државе. Био је велики ратник и велики градитељ. Добио је за сва своја дела велика признања и војна одличја. Као један од 1.300 каплара прешао је голготе Албаније, видео је страхоте Крфа. У рату је био тешко рањен на Црној реци, оснива заједно се још два официра логор у Микри. Из тог логора, даља биографија иде тако што наставља школовање у Риму.

Пошто је враћен из Италије, у Београду завршава студије и 1921. добија звање грађевинског инжењера. Мој деда је био дуги низ година професор на Грађевинском факултету и члан Српске академије наука и уметности. Био је проглашен оцем наше хидротехнике, а својим радовима је покрио скоро све области ове науке – рекла је унука Зорана.

Већ на почетку своје професионалне каријере определио се за ову научну област, прича даље.

После положеног стручног испита у фебруару 1925. године оснива свој Биро за пројектовање грађевина на води. Биро у току Другог светског рата није радио, а званично је престао са радом крајем 1944. године. Од 1945. до 1948. радио је у Министарству грађевина ФНРЈ и у Савезном хидрометеоролошком заводу.

Крајем 1948. године изабран је за ванредног професора за предмет хидротехничке конструкције на Техничком факултету. За редовног професора изабран је 1951. године на Катедри за хидротехнику на истом факултету и ту је радио све до пензионисања 1963. године.

Пећинар је градио многе хидроцентрале, био је главни саветник у експертској комисији за изградњу „Ђердапа”, пројекте водовода у Скопљу, Тетову, Ужицу, Београду и Обреновцу… У области минералних вода имао је много успелих студија и остварења – Нишка Бања, Паланачки Кисељак, Буковичка бања и Врњачка Бања, где је остварио и начин експлоатације топле воде као стоне воде.

– Деда је чувао сећање на своје другове из Скопског батаљона и био је главни иницијатор подизања споменика на Рајцу, настрадалима у Колубарској бици и веома је био заслужан што су каплари добили и малу улицу у центру Београда – објаснила је поносна унука и додала да би деда Миладин био поносан и на Аранђеловчане и Спортски савез Аранђеловца што већ осам година организују трке које носе име „1.300 каплара” и тако оживљавају њихов дух и подсећају на њихово херојство.

Иначе, Споменик на Рајцу на планини Сувобор, замишљен као спомен-чесма, подигло је Удружење „1.300 каплара” 1970. године у славу храбрих ратника и припадника ђачког батаљона, који су учествовали у Колубарској бици и која се добрим делом одигравала на овом простору. Споменик је подигнут према пројекту инжењера Миладина М. Пећинара и Петра М. Радојевића, који је изградио споменик, и архитекте Драгомира Тадића. Скулптура српског војника је рад вајара Михаила Томића.

– Сећање на 1.300 каплара у нашој кући било је константно. Ја сам била мала када је деда преминуо, имала сам мало више од шест година, али тата, тетка и стриц су често евоцирали успомене и причали о дединим ратним данима и на Крфу и другим местима – јасно се сећа Пећинарева унука.

Аранђеловчани су се међу првима одужили свом инжењеру. У Алеји борова у парку Буковичке бање налази се биста Миладина Пећинара која је подигнута у знак захвалности за уређење изворишта минералних вода, а једна градска улица носи његово име. Његов допринос огледао се у каптажи извора Ђулара, Талпара, Кнез Михаило, Кнез Милош и Стари басен, експлоатацији минералне воде, детаљним решењима за проблеме економског и техничког карактера, процесу пуњења боца и особинама минералних вода.

– Деда је подигао производњу минералне воде „Књаз Милош”, стоне или „асталне”, како је он звао, на завидни ниво, па је постала позната и у земљи и иностранству. Занимљиво је да је прва бања коју је узео да уређује била баш Буковичка бања – објаснила је Зорана Пећинар Ћирјанић.

Кућа Миладина Пећинара у Београду коју је изградио 1929. године заштићена је законом и у њој живе породице његових пет унука – Зоране, Ружице, Љиљане, Милице и Иване.

Подсећамо да је вештачко језеро на Златибору Пећинарево дело. На иницијативу из ужичког краја, Пећинару је на Златибору 2004. подигнут споменик, а од 1994. године улица у Ужицу носи његово име.