Ако је неко сумњао да се може за мање од деценије стићи од чина поднаредника до официрског чина мајора, разувериће га блистави борбени пут српског официра Михаила Мајк Маџаревића у ратовима од 1912. до 1918. Та прекоредна унапређења не стече нагињући се над ђенералштабне мапе у некој команди, већ газећи крв до колена и нудећи без задршке и своју главу на олтар отаџбине. Маџаревић је ратник којем су се дивили српски краљеви.
Све те звездице и златне еполете лично су му давали српски краљ, па престолонаследник, те војвода Мишић. А највише ордење на самом попришту великани су лично скидали са својих долама и качили на његове груди, где су на крају блескале три Карађорђеве звезде с мачевима, француска Легија части, британски Ратни крст, два Ордена Белог орла са мачевима, златне и сребрне медаље за храброст, три споменице итд. Кад тако стоји у аналима српске војске, онда је сигурно само једно – да је опасно велики ратник био тај српски официр, што се истицао мимо хиљаде храбрих српских витезова, којих није мањкало у краљевој војсци, оних што су били кадри стати на белегу и ругати се смрти.
У његовом војном картону стоји да је Маџаревић Илије Михаило рођен у Мургашу код Уба, 13. јануара 1894, дакле пре 131 годину.
Још као дечак био је занесен војском и оружјем, слушајући легенде о српским јунацима, па тако после основне и трговачке школе 1. септембра 1910. године ступи у Пешадијску подофицирску школу, коју оконча са бриљантним успехом, као први (најбољи) у рангу 21. класе питомаца.
Умеће командовања
Почетком Првог балканског рата на дужности је водника у Дринској дивизији првог позива. Већ током октобра показује од чега је саздан у чувеној Кумановској бици, док су Срби сламали кичму Вардарској армији Зеки-паше. Његов 17. пук продираће све до Прилепа, где се Мика истиче умешношћу смелог командовања у борби за Бакарно гувно и Битољ. Код Кукуричана са својим водом зароби турску батерију и зачас би окићен сребрном медаљом за храброст. Потом га видимо на опсади Скадра, где његов пук туче турска крстарица “Хамдија” и то зрнима са монограмом аустријске царице иако Беч тад није званично у рату. Крајем те године на еполету паде и трећа – наредничка звездица.
Мали предах, па ваљаде и са Бугарима 1913. сравнити и нове и старе рачуне. У борбама на Брегалници и Говедарнику више пута, иако рањен, јуриша “на бомбу и бајонет” и поново добија највише оцене и похвале. Тада га краљ, чика Пера, преводи из подофицирског у официрски ранг активног пешадијског потпоручника. На несрећу, ускоро закачи колеру с којом се рвао неколико месеци.
Без предаха
Предаха није било, ишло се из рата у рат: дванаеста, тринаеста, четрнаеста. Велики рат наставља у Дринској првог позива, али сада као командир чете, у легендарном 5. пешадијском пуку “Краљ Милан”.
Његова храброст не беше тек дар од Бога, већ и израз дубоког ватреног патриотизма. С озбиљношћу свесном свог циља, силовито и смело је јуришао на злотворе, који за правду и Бога не знају. Јер када се суочио са сликама ужаса, свирепих злочина у Мачви и Подрињу, тој долини суза, зарекао се да се неће смирити “до истраге своје или њине”. Потресни призори дубоке боли и туге у очима измучене мачванске сирочади дуго су га пекле у грудима. Због тога је одмах, мимо официрске праксе, задужио пушку и бомбе, измоливши од старешина правило да са својим људством први наступа, а последњи одступа. Од тог тренутка и у “швапској” војсци ће његово име постати врло познато.
Негде у августу 1914. на положају код Лознице посети га мајка Спрата. Више се нису видели, јер је пола године касније страдала од тифуса.
Битке на Дрини, Мачковом камену, Колубари
У крвавој бици на Дрини задивљује својим јунаштвом. Недалеко од Крупња зауставља повлачење наших снага, препречивши пут Швабама са својим борцима, смаче им мајора и више војника, а остали ударише у бег. Памти се његов чувени погодак “маузером” на 400 метара даљине, када је ликвидирао аустријског официра Фрица Мајера, који је двогледом извиђао српске положаје, повремено се заклањајући за леђа једне сељанке.
На Мачковом камену, тој крвавој касапници, стално јуриша у првим редовима када је и рањен у главу, срећом лакше. И док се у другим војскама официрима бранило да “трче пред метак”, код Срба то није важило, па тако у том боју животе положи 115 српских официра, уз громку команду “за мном јунаци”.
Следе драматичне борбе чувене Колубарске битке, која ће бити фатална за око 100.000 Аустроугара, а њих око 44.000 биће заробљено, од којих је Мика лично у селу Шилопај заробио читав вод Мађара, а на Мрамору још већу групу официра и војника, укључујући и једну топовску батерију, те комплетан санитет. Тада задоби рану подлактице са преломом кости. По повратку у јединицу чекала га је Златна медаља за храброст.
Прва одликовања
После те славне победе савезници неразумно траже од наше врховне команде да предузме офанзивне акције на тлу Аустроугарске. Јединице на Дрини и Сави мораше брзо прикупљати сазнања о распореду и снази непријатеља на одређеним секторима. Маџаревић се тог маја 1915. одмах добровољно јавља да, упркос мртвим стражама, зароби неколико “живих језика” ради извлачења тих података.
Упорно систематски осматра непријатељску обалу и ускоро у рејону Купинова, по кишној ноћи 8. на 9. мај, са 16 сабораца у три чамца дрско пређе Саву код Владимираца и бану “на добро ј’тро” Швабама. Њих 20 повеза и пребаци на српску страну, ал’ не би му то доста, већ сачека још једно одељење, па и са њим уради исто. Тад на његова прса паде прва Карађорђева звезда с мачевима, а његови војници добише Обилића медаље. Потом 22. маја са 22 борца поново прелази Саву код Новог Села и муњевитим препадом девет Шваба поста лак плен његових “командоса”.
Деловање ноћу
Календар Микиних акција за месец мај био је густо попуњен. Кад зађе месец и спусти се тешки застор мркле ноћи, а река пређе из модре у црну боју, тад би почињало његово “радно време”. Хладноћа, киша и ветар уједају до кости, међутим управо је бирао такве околности кад киша шљапка по таласима Саве и покрива звук бурљања весала по води. Тада би бродио први, накољенчен на кљуну чамца, као пантер пред скок и зурио у злокобну таму супротне обале, одакле их је сваки час могла засути киша митраљеске танади.
Краљев позив
У ноћи 26. на 27. мај Маџаревић са групом од 27 људи код села Прово поново неопажено прелази Саву и поново је девет “живих језика” пребачено у штаб пука. Сваки пут из њих су “исцеђени” изузетно важни подаци. По повратку, неиспаван, промрзао и исцрпљен, када му живци нагло попустише од дуготрајне напетости, заспа као клада. После неког времена буди га ордононс из батаљона јер има телефонску везу:
“Ало – јави се Маџаревић. – Ало, овде Петар – чу се са друге стране. – Који, бре, Петар, имаш ли презиме – упита буновни Мика. – Краљ Петар – тихо одговори саговорник. На то се Михаило укопа у ставу “мирно” и енергично рече: – Изволите, Ваше величанство. – За показану и осведочену храброст приликом прелазака Саве и заробљавања непријатељских војника, ја вас Маџаревићу под данашњим даном унапређујем у чин поручника. – Хвала, Ваше величанство.
У наставку разговора седи краљ, који је тих дана и сам силазио у ров с пушком, замоли од Бога да се такви јунаци множе у његовој војсци, а онда га брижно очински посаветова: “Михаило, води рачуна о себи!…Нека те срећа служи, дете моје!… Поздрави другове”.
Ускоро је ваљало од Шваба преотети Мишарску аду, коју они уграбише заједно са 13 српских војника. Командант 5. пука Милетић ту сложену операцију понуди наравно Маџаревићу. Он је после дужег осматрања донео прецизан план који је на крају успешно извршен 13. јула те 1915. год. Наиме, на горњи део аде је вршена артиљеријска припрема и пешадијска ватра, док се Михаило ноћу са 217 људи помоћу девет понтона тихо искрцао на доњи крај аде. Аустроугаре пред зору снађе страшни суд, њих 40 мртвих отплута низ реку, а 136 је заробљено, док су код Мајк двојица људи погинула, а 12 рањено.
Легенда у настајању
Војвода Мишић га позва у Ваљево да му лично честита и да га угости. Мика за ту и претходне акције војводи истаче заслуге Милорада Рафајловића и Вићентија Цвејића, као и наредника Стикића и Глишића, те редова Глигорића и Лукића. Од заробљених Аустријанаца на ади сазнало се да је Беч његову главу уценио са 50.000 круна, што би данас рекли – био је “претња за националну сигурност” Аустроугарске монархије због дрских упада на њену територију.
Била је то већ легенда у настајању, утемељена на смелости, части и жртвовању. Далеко изван Дринске дивизије чуло се за његове подвиге, па поста идол и узор младим војницима и старешинама. Био је права официрска фигура строгог војничког држања. Није се тај гордио и узносио, а ни глумио лажну скромност. Иако свестан својих дела, остајао би озбиљан и скроман, мада понешто прек, посебно на неку војничку траљавост или неодговорност. Иако на прву, налик вуку самотњаку, настојао је бити тимски играч колико год се то могло, па беше врло поштован од сабораца, који су се уз њега осећали полетно и сигурно.
Друго одликовање
Брзо се сазна да је и наспрам села Бељина, опет добровољно, са десетак својих људи након краћег окршаја заробио два подофицира и 13 војника, а четири су ликвидирана. После те акције Мика доби и другу Карађорђеву звезду с мачевима.
Кад његова јединица појача одбрану Смедерева и ту све задиви својим јунаштвом. Прво је заробио пун понтон немачких војника, а док је бранио одступницу преко Језаве, у једном моменту оста сам на мосту. Швабе тад полетеше према њему, узвикујући да се преда. Он их хладно припусти ближе и као јунак из вестерна потеже револвер “наган” и на месту уби немачког команданта, што поколеба остале и натера у заклон. У борбама 1. септембра швапски гелер му је пребио леву руку, па је завршио у болници.
Албанска голгота
У новембру започе одступање и страшна албанска страдија. Маџаревић са својих 113 људи 17. јануара 1916. године стиже на Крф. Личили су на духове, уследио је мучан опоравак. Ту прослави и своју крсну славу Ђурђевдан, а потом његов пук би пребачен на Солунски фронт и то у сектор Кајмакчалана. И ту је наставио свој стари занат, насилно је извиђао, упадајући у бугарске ровове и доводио заробљенике. Тада се упозна и са престолонаследником Александром, који му указа велико поштовање и унапреди га у чин капетана.
На највишем врху Кајмакчалана, Кучковом камену (кота 2525), који је лебдео под облаком, Бугари су још раније направили камено утврђење са тешким митраљезом, који је заковао сваки српски покрет напред, не дајући ока отворити. Ни тешка артиљерија га није могла укинути, јер се посада повлачила у “пећину” ископану у живом камену, а неколико храбрих српских бомбаша остали су на жицама испод.
Акција на Кучковом камену
Подно њега 22. августа 1916. у густом шумарку разматрали су ситуацију командант Солунског фронта француски генерал Сарај, регент Александар и војвода Мишић, не знајући како да откључају та гвоздена врата према Добром пољу. У то, ко без душе, до њих дотрча капетан Маџаревић. Прописно поздрави и без околишања затражи дозволу да с једним саборцем оде и уништи бункер. Регент и Мишић га одмах одбише, јер им би жао да залуду изгубе једног од најчувенијих српских официра, али кад Сарају преведоше шта овај капетан тражи, он то одмах беспоговорно одобри.
Они нису знали да је Маџаревић данима осматрао Кучков камен и открио да се Бугари око подневне припеке повлаче у хлад пећине, верујући да нико паметан неће усред бела дана кад камен гори пузати испред цеви тешког “максима”. Грешка! Има неко ко хоће – врло паметни капетан Мића. Он одмах са другом Милорадом и доста бомби крену уз једну вратоломну јаругу и обешумљену голет, док су их са зебњом пратили погледима највиши команданти.
Легија части
Успон је био тежак и мало је рећи ризичан, јер сваки закотрљани камен могао их је одати. Пређоше пужући последњу чистину и жице, а тад блеснуше и загрмеше експлозије бомби. Кад се дим мало разиђе видеше два српска хероја како се спуштају стрмом литицом, а Мика успут носи и котур телефонске жице на који ће се после накачити наши везисти и слушати Бугаре.
Доле их Мишић и остали дочекаше са невиђеним усхићењем и честиткама. Генерал Сарај је сузних очију Михаила грлио и љубио и са својих груди скинуо највиши орден Легије части и прикачио на његову прашњаву доламу. Регент Александар понови то исто, качећи му своју Карађорђеву звезду (трећу по реду), говорећи: “Честитам вам, господине мајоре”. Био је то сигурно један од најређих призора у целом Великом рату. Сутрадан је и његов пратилац у акцији, поменути Рафајловић, примио Карађорђеву звезду.
Крваве борбе
Уследиле су крваве борбе за Кајмакчалан које је прескупо платила српска војска, а посебно Дринска првог позива. Зар је потребно истицати да је Михаило Маџаревић и ту чинио чуда од јунаштва, јуришајући међу првима у борбу прса у прса. У заузимању Кочобеја 13. септембра тешко је рањен у ногу и руку, али и тада борбу није напуштао до краја, нити је кога обавестио о свом рањавању.
После лечења у Бизерти, Маџаревић је у фебруару 1917. поново на челу своје чете и учествује у завршним операцијама пробоја Солунског фронта. До победоносног повратка у отаџбину смењивале су се многе крваве борбе, где је Михаилова чета редовно ишла као претходница 5. пешадијског пука.
Коначно дође и крај великој крвавој војни, када је прекомандован у чувени “Гвоздени пук” Моравске дивизије. Они који су радили то што је он радио обично се нису наносали главе, а ето он претече вољом Божијом, а можда га сачува и велика мајчинска љубав која му још 1912. уши амајлију у капу да би јој се жив вратио кући.
Најмлађи српски мајор
Године 1921. постаје најмлађи српски мајор са 27 година, а пензионисан је 10 година касније. Неки аутори данас спекулишу, окривљујући за то краља Александра, међутим и поред најбоље воље Врховне команде његово даљње мирнодопско напредовање са само две године подофицирске школе није било могуће. А што се тиче краља Александра, њега је Маџаревић изузетно ценио као саборца и команданта, па ће тако и на прву страну своје књиге ставити његов портрет са натписом “Наша узданица”. Између два рата, као још млад човек, отац породице, радио је у шећерани и на неким другим пословима. Политику није марио, мада су се странке отимале око њега, настојећи да се “огребу” о његов велики углед и славу.
Некако наговорен од пријатеља, Мика је скупио фељтоне Димитрија Марковића, настале по његовом казивању и објављиване у дневном листу “Правда”, па је по њима 1933. сачинио књигу “Кроз сјај и сенке рата”. У предговору је написао да ће књига бити уместо воштанице палим српским војницима који кроз њу говоре.
Одлазак у САД
После априлског слома 1941. одбио је функцију команданта српске жандармерије на понуду Недића и Љотића. Ускоро је интерниран у бањички, а потом логор Осамбрик (офлаг. 5-ц). По окончању рата из Немачке 1950. прелази у САД, јер се не жели вратити у земљу под власт комуниста. Чуо је шта се ради са његовим саборцима, попут премлаћивања до смрти мајора Гавриловића или малтретирања и понижавања остарелог војводе Бојовића.
Српско незнање о херојима
Ово није само сторија о ратном путу једног неустрашивог хероја и прегаоца, већ истина о многим српским јунацима који својом крвљу и костима ударише темеље Југославији, да би их потом комунисти побрисали из јавног живота и гурнули у заборав.
Требало је направити простор за “највећег сина наших народа”, онога који је као каплар био у злогласној 42. Вражјој дивизији из Загреба, која је Мачву и Подриње у црно завила (M. Јокић 1992). Оног грандоманског диктатора који је за себе приграбио атрибут творца Југославије. Оног “генијалног стратега” којег су још у Јајцу 1943. од аустријског каплара унапредили у чин маршала.
Кад човек одшути мало сам са собом над овим чињеницама, неминовно осети стид, али и гнев што генерације Срба нису знале и још увек не знају довољно о стварним јунацима и родољубима свога народа.
Командос
Михаило је био нешто виши од средњег раста, црнокос, смеђих очију, брчића негованих, лица правилног и озбиљног, можда и сувише за своје године. Лепо грађен и витак па му је униформа стајала као саливена, просто је пуцао од енергије коју је вежбом одржавао. Зато бејаше спретан и окретан као мачка, а кад се томе дода прирођена луцидност, стрпљивост и моћ запажања, уз изражену храброст, те умешност у командовању, онда сте пред собом имали једног врхунског специјалца – командоса, речено данашњим језиком.
Смрт у Висконсину
Михаило се 1919. године оженио Видосавом – Видом из Бијељине, кћерком тамошњег проте из Батковића Цвијетина Шавића. Имали су троје деце: сина Момчила (1920-1983), кћер Љубицу (1922-2000) и кћер Душанку (1924-1983). Током свог боравка у Америци редовно се дописивао са породицом, помагао их материјално, очекујући да се једном окупе. Преминуо је 20. фебруара 1965. у Висконсину, држава Илиноис и сахрањен на гробљу уз српски манастир у Либертвилу, где су тад почивали и владика Николај Велимировић, краљ Петар Други и Јован Дучић.
