Манастир Благовијести Пресвете Богородице у Житомислићима – духовно и културно средиште Срба у долини Неретве и најзападнији православни манастир у Херцеговини.
Смештен на десној обали, у најлепшој и најплоднијој котлини где виногради и маслињаци богато дају своје плодове. Поред Требињског, названог касније Тврдош, може се сматрати најзначајнијим манастиром у земљи којом је владао Херцег од Светога Саве – Стефан Вукчић Косача.
Ко је и када први пут подигао храм у Житомислићу, није могуће тврдити са сигурношћу. У споровима око земље из 1677. године записане су тврдње калуђера да поседи припадају њима још од Косовске битке. Осим старости манастира, ове речи указују и на већ дубоко укоријењен косовски завет у српском народу.
Манастир је добио и свој водовод 1663. године. Врло брзо се развија и преписивачка делатност која обогаћује ризницу рукописаним књигама. Остварују се везе и са манастиром Хиландар, када монаси одлазе на Свету Гору да би се подучавали православном позиву. Житомислићки калуђер Виктор постао је и архимандрит и игуман у Хиландару 1645. године. У свом процвату, овај херцеговачки светионик дарују књигама и велики манастири из Србије. Најлепши дар у том периоду јесу двери из 1675. године. Њих је израдио или купио проигуман Серафион.
Како то у животу бива, са успонима долазе искушења и невоље. Манастир су сустизали редом: куга, земљотреси, ратови и освете Османлија због српских устанака. Велики је подвиг био у таквим околностима сачувати манастир и сачекати боља времена за отварање духовне школе.
При оснивању школе Нићифор Дучић записује:
“Нема у Херцеговини богатијег манастира од Житомислића. Његове су земље простране и родне, виногради обилати, маслињак лијеп и приходи су опште добри”.
Али… свега овога не би било да клицу православља под херцеговачким небом нису засадили Милорадивићи, познати још под именом Храбрен-Милорадовић.
Страдање и обнова
Манастир Житомислић очуван је све до 1992. године. Имао је и библиотеку са више десетина старих рукописних књига из 16. и 17. вијека које су ту дошле поклоном или су преписиване те мали архив турских докумената. Значајна калиграфска дела чувана у манастиру су Ћеладково еванђеље, Минеји, Панегирик, Октох, Молитвеник, Богородичина чудеса.
26. јуна 1941. године усташе су побиле цело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве. Манастир је опустио, јер су крајем 1941. године опљачкане и запаљене све мале зграде.
Манастирска црква је тада чудом остала поштеђена. Након тога је обнављана све до задњег рата.
У фебруару 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла, а само годину дана након тога догађаја задесила их је нова несрећа.
Манастир Житомислић је спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.
У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Павла. Од тада до данас манастир је доживио препород и ко год прође јужном магистралом која води из Мостара према Чапљини остане затечен лепотом коју има овај манастир.
Сачуване светиње
У августу 2019. Године у склопу манастира отворен је Музеј с богатом збирком икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ. Тим чином је, након 27 година, враћена богата ризница у ову светињу.
Игуман манастира Житомислић Данило Павловић каже да је у музеју изложена вредна манастирска ризница, коју су 1992. године спасиле монахиње тог манастира.
“Манастир је увек имао збирку уметнина. о су иконе, рукописне књиге, сребрене ствари”, истиче игуман Данило, наводећи како је највећа срећа у читавој причи да се имало снаге изнијети и спасити непроцјењиво благо.
Спашене уметнине су биле пренесене у Србију и рађена је рестаурација тих икона тако да су ове непроцјењиве ствари остале сачуване.
Од експоната су највреднији икона Богородице и књига из 14. века.
У поставци коју је радио професор доктор Љиљана Шево, налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. стољећа; ђела српских, итало-критских и руских аутора.
Међу српским иконама најзначајније су “Житомислићке двери”, које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, ђело Георгија Митрофановића. Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос и једна је од четири такве у свијету.
Иконе су рестауриране и враћене у Епархију.
Осим икона, манастир посједује и шест јако вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија датира из 14. стољећа.
У музеју је постављена и збирка сребрених предмета за црквену употребу, углавном из 17. века.
Огроман број верника и туриста из целог света, нарочито током летње сезоне, посети и манастир и музеј.
