Манастир Завала је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице и налази се на почетку завалске вале, с југозападне стране Попова Поља, под брдом Острогом.
Специфичност архитектонског решења манастирске цркве условљена је њеним положајем који одаје јасан утисак испосничког монашког пребивалишта.
Споља храм има једнобродну основу завршену полукружном апсидом на истоку, док је унутрашњост сложеније решена.
Изглед
Својом северном страном црква је у пећини, док је већи део брода и олтар у јужној страни веће стене. Изнад ове пећине, на око 100 метара навише, постоји још једна пећина улаза колико људски раст, али се пружа дубље у брдо Острог и постепено силази у дубину, где се примјећују сталагмити и сталактити.
На другој, југоисточној страни ове завалске вале, у брду изнад села Завала, према селу Беленићи, има тзв. „Град у Клисури“, тј. кула или тврђава, на стрмој стијени, зидова тврдо грађених од тесаног камена.
По народном предању ово је подигао Херцег Стефан да би се склонио од сина потурчењака када је бежао из Благаја са благом. У самом селу Завали постоји зидана кула, пробијена гранатом, у којој су у време Морејског рата живјели Кадијевићи Срби
Црква завалска је из 13. вијека судећи по печату из 1271.г.
Везује се још за Цара Константина
Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се још за првог хришћанског цара Константина, који је стигавши у Завалу, и видевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм.
Цар је оставио Богородичину икону на брду Петковица са намером да му ту буде подигнута задужбина. Другога дана пак пронађоше икону испред улаза у пећину, на месту данашње цркве. Икону су вратили на првобитно мјесто, али се чудесно премештање њено понови и у наредна два дана, те цар увидје да му је сама икона показала место подизања цркве.
Старо хришћански средиште
Простор Завале је извјесно старо хришћанско средиште, јер су у селу Завали, на мјесту званом Црквине, нађени темељи две православне цркве из времена пре Западног раскола, 8-11. вијек (дакле из доба византијске и српске владавине).
Оне су имале октагоналне стубове, дакле биле трибродне, и са плетеним орнаментима у камену, што је Византија оставила као наслеђе и другдје у Приморју и Далмацији.
Овде је некад било заједничко светиште древне јединствене Католичанске Православне Цркве (чије је коначно раздвајање дошло тек са 4. крсташким ратом, почетком 13. вијека), као и у недалеком Стону на Пељешцу (од Завале до мора је једва 12 км).
У најновијим ископавањима испод саме цркве манастира Завале, приликом санације од земљотреса (2000-2002.г.) откривени су испод олтарског дела старији темељи, вероватно раније, можда и првобитне цркве.
Први писани помен
Први писани помен манастира Завале је, колико до сада знамо, из 1514.г. када манастир купује виноград у Ораховом Долу; прва обнова 1587; а црква је живописана 1619.г. од познатог зографа Георгија Митрофановића.
Овде је ступио у монаштво Св. Василије Острошки Тврдошки и Завалски из недалеких Мркоњића.
Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народних вођа, као и већи број старих значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига
На једном од тих завалских рукописа, Богородичнику, који лета Господњег 1566. писа „јерођакон Мардарије од Србске земље“, остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана:
„Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на хришћане (православне) и гажење од Измаиљћана (муслимана), као што беше у дане злог цара Ирода јудејскога“) затим вриједних икона и других драгоцјености.
За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Св. Саве са преписа Миха из 15.века, који је настао са преписа монаха Марка из 15. века
Духовно и културно благо опљачкале усташе
Велики део тог духовног и културног блага опљачкан је и уништен од усташа током ИИ свјетског рата, као и током последњег рата када је знатно оштећена манастирска црква и конаци, и уништени српско село Завала и цијела манастирска парохија.
У најновије време, уз помоћ приложника и ктитора, манастир је обновљен, извршена је рестаурација фресака и обнова цркве, обновљен је манастирски конак, а све под надзором и трудом игумана завалског Василија.
