Ако занемаримо ризик од преране смрти услед несреће или повреде, гени би могли имати много већи утицај на животни век него што се раније мислило, показала је велика студија података о близанцима.
Најновија анализа, коју су спровели истраживачи са израелског Вајцмановог института за науку, сугерише да је око 55 процената разлике у људском животном веку под утицајем гена, извештава СциенцеАлерт .
Ово је знатно више од претходних процена од 20 до 25 процената, а у неким студијама чак и 6 процената. Према истраживачима, ови налази имају импликације на наше разумевање генетског старења и потрагу за генима који су посебно повезани са дуговечношћу.
„Годинама се сматрало да животни век готово у потпуности обликују негенетски фактори, што је довело до великог скептицизма према улози генетике у старењу и изводљивости идентификације генетских детерминанти дуговечности“, каже молекуларни биолог Бен Шенхар из Вајцмановог института за науку.
Разликовање унутрашњих и спољашњих узрока смрти
Сви начини на које се људски живот може завршити могу се поделити у две категорије: унутрашње и спољашње. Унутрашње смрти су узроковане факторима као што су старење и генетика, док спољашње смрти укључују несреће, инфекције и друге спољашње узроке. Истраживачи су желели да израчунају стварни утицај спољашње смртности на претходно прикупљене податке.
Већина историјских података коришћених у претходним студијама није довољно детаљно бележила узроке смрти, што је отежавало разликовање различитих фактора. Зато је тим анализирао податке о хиљадама близанаца, укључујући и оне од браће и сестара одгајаних одвојено, што раније није било разматрано у студијама о наслеђивању животног века.
Подаци о близанцима су кључни за генетске студије јер одвајају ефекте гена од свега што долази након рођења, као што су начин живота, исхрана и образовање. Спољашњи узроци смрти се разврставају коришћењем математичких модела смртности који сугеришу да је вероватније да ће смртни случајеви бити унутрашњег порекла што је особа старија.
Потрага за генима дуговечности
Резултати нису само добро одговарали подацима из стварног живота, већ је нова процена 55 процената ближа постојећим проценама доприноса гена објашњавању других аспеката наше физиологије, попут висине.
„Тако висока херитабилност слична је оној код већине других сложених људских особина и херитабилности животног века код других врста“, пишу истраживачи у свом објављеном раду. Ново истраживање не нужно оповргава раније студије, али сугерише да подаци који су раније коришћени нису пружили потпуну слику односа између живота и смрти.
Истраживачи сада желе да тестирају своје налазе на модерним скуповима података који боље разликују различите узроке смрти. Схватање да генетика игра тако велику улогу у одређивању животног века покреће питања о томе који гени имају највећи ефекат и како функционишу – два могућа подручја за будућа истраживања.
„Ако је херитабилност висока, као што смо показали, то ствара подстицај за тражење генских варијанти које продужавају животни вијек, како би се разумела биологија старења и потенцијално јој приступило терапеутски“, каже Шенхар.
