За Титов допринос Хрватима, Крлежа је говорио: „Тито је учинио за положај Хрвата више него итко икада у њиховој повијести. У некој не знам колико блиској будућности доћи ће вријеме када ће бити објективно валоризиран и кад ће му се признати велике заслуге.“ Тако је, дакле, говорио Крлежа (цитирано на корици књиге Џаспера Ридлија, „Тито“, Прометеј, Загреб 2000).
Туђман и Тито: континуитет дивљења
Сви који су знали Фрању Туђмана, творца Нове независне Хрватске, знали су и за његово дивљење Титу и маршаловом значају на „беспућима повијесне збиљности“ Хрвата. То, наравно, није нимало случајно.
Тито, наиме, не само да је створио претпоставке за настанак хрватске државе која обухвата територије што никад нису биле хрватске него је и омогућио Хрватима, највернијим Хитлеровим савезницима да се извуку без икакве казне за геноцид почињен над Србима.
Крлежа је Тита подржавао, између осталог, и због решавања „косовског питања“ на штету Срба.
Лубурићева доктрина и политичка реализација
Уз помоћ Тита а касније Туђмана Хрвати су остварили свој циљ спроводећи Лубурићеву „доктрину“, коју је дефинисао сам Макс Лубурић још 1966. године (гле чуда Брионски пленум исте године када је смењен Александар Ранковић виђен као српски кадар ког је требало уклонити са функција и обезбедити сигурно спровођење новог геноцида над Србима и проглашење нове НДХ што се касније и остварило Туђмановим деловањем званично), а према којој је за остварење тзв. „хиљадугодишњег сна“ о независности хрватске државе било потребно објединити све политичке и идеолошке снаге у хрватском народу, дакле без обзира на њихов „политички пол”.
Етноцид 1991–1995. као политичка последица
Неоспорива чињеница је да је наведена мисао политички и материјализована у етноциду над српским народом од 1991. до 1995. године, када су Фрањо Туђман и хрватски државни врх, готово у потпуности, поменуту платформу имплементирали у врхунски политички принцип и политичку агенду нове, демократске, а данас еврпске Републике Хрватске.”
Крлежина захвалност Титу у интерпретацији историчара
Горан Милорадовић истиче да је Крлежа био захвалан Титу: “Ту би се, можда, још једном требало замислити над Крлежиним речима које су изговорене крајем 1947. године, приликом избора Ј. Б. Тита за почасног члана ЈАЗУ: Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије године 1918.
Компромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља, на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење.“
Културне елите после 1945. године
Победом комуниста у Југославији хрватска културна елита се избавила одговорности за недела НДХ у оквиру чијих институција је током рата градила каријере и неговала континуитет националне културе. Српска културна елита сматрана је од стране комуниста за део великосрпске хегемонистичке клике и у складу с тим третирана.“
Како је уочио крлежолог Станко Ласић, Крлежина ратна ћутња јесте била против Павелића, али “и шутња о Павелићу и његовим злочинима”.
Биографска напомена о Мирославу Крлежи
Иначе, Мирослав Крлежа је био хрватски књижевник 20. века – песник, прозаиста, драматург и есејиста, познат као писаца у региону, који је стварао у периоду од 1915. до 1977. године, а био је и енциклопедиста, политички активан и близак са Јосипом Брозом Титом. Чија је драма ,,Господа Глембајеви” незаобилазна на репертоарима Београдских позоришта и дан данас.
„Господа Глембајеви“: теме и трајна актуелност
Драма се бави животом богате буржоаске породице кроз три чина, истражујући теме као што су пропаст аристократије, морал и породичне тајне, и важи за једно од најзначајнијих дела југословенске драме. Дакле, тема је критика буржоазије, распад породице, моралне дилеме и митологија породице.
Те није ни чудо што је још данас тако популарна у данашњем Београду иначе престоници СФРЈ.
