У наредним недељама или месецима, Вашингтон ће донети коначну одлуку шта и како даље са Кином. Да ли ће „ресетовати” односе и прихватити кинеске захтеве о неопходности америчког стратешког разумевања Кине или ће наставити у правцу ескалације, шта год да се деси. Да је близу, сведоче и речи команданта америчке Индо-пацифичке команде адмирала Семјуела Папара од ове недеље да би САД могле да надгледају филипинске бродове преко ЈКМ-а са циљем да им обезбеде
Моћни саветник америчког председника Џоа Бајдена Џејк Саливан борави у тродневној посети Кини, која се управо завршава његовим састанком са кинеским лидером Си Ђинпингом. Била је то његова прва званична посета тој великој земљи и највећем конкуренту Америке у 21. веку.
Интригантно је да посета долази на крају мандата Бајденове администрације, па се може претпоставити да су потпуно поремећени односи две мега-државе, које су тренутно на хладноратовском нивоу, један од главних разлога за то. Две стране, очигледно, сада улажу последње напоре да пронађу нека заједничка решења која би спречила даљу ерозију међусобних односа која прети опасном ескалацијом у Јужном кинеском мору и у зони Тајвана (као што је сада између САД). а Русија преко Украјине). Поготово у контексту чињенице да ће од јануара следеће године Америком управљати нова администрација. Које – демократске или републиканске – још нико не може да каже, јер су избори неизвеснији и судбоноснији него икада у америчкој историји, не само за будућност земље. Како пише амерички медијски сегмент ПОЛИТИЦО у контексту Саливанове посете Пекингу, председник Џо Бајден разговараће са кинеским лидером Си Ђинпингом „наредних недеља”, што је Бела кућа саопштила у среду, а што је, како пишу медији, вероватно последњи контакт између два лидера пре америчких избора 5. новембра.
Фицус председник
Овде бих поставио питање шта би овај сусрет (ако се уопште догоди у физичком смислу, а о томе је као могућност већ писао Њујорк тајмс), или шта би телефонски разговор, што је много реалније, служити уопште?
Наиме, након одустајања од кандидатуре за наредни мандат, Бајден је постао само председник фикуса, „хрома патка“ (и то на обе ноге), која више ни о чему конкретном и важном не одлучује самостално (ако је то раније уопште и чинио). ). Дакле, шта он, као такав, може да понуди Си-ју, а још више да обећа да ће, ако се постигне договор, он на крају бити спроведен?
Зато што су нови амерички председници више пута у пракси показали да раније постигнути споразуми – било билатерални или мултинационални – не вреде „ни црна испод нокта” ако закључе да не доприносе америчким интересима у мери у којој је се раније мислило и очекивало. Најбољи пример је Трампово једнострано повлачење САД 2018. године из нуклеарног споразума са Ираном ((које по том споразуму није могуће на такав начин, тј. прецизно је дефинисано условима који тада нису постојали у пракси) – мукотрпно изграђен и коначно потписан у јулу 2015. године у формату шест (САД, Уједињено Краљевство, Француска, Немачка, Русија, Кина) чиме је де фацто добио међународни значај.
Не треба подсећати да су се сви остали потписници споразума оштро противили том америчком потезу, али ништа није помогло. Штавише, сви који су били унутар ЕУ били су врло брзо изложени снажном притиску Вашингтона да одустану од веома уносних и обећавајућих споразума које су закључили са Техераном убрзо након потписивања нуклеарног споразума – под претњом америчких санкција и забране приступа. тих европских мега компанија (нпр. француски енергетски гигант Тотал, немачки аутомобилски концерн Фолксваген, француски Ербас, …) на америчко тржиште (које им је и даље најпрофитабилније). Наравно, нису могли да замене америчко тржиште иранским, ма колико оно било атрактивно и перспективно (80-милионски Иран је желео европске инвестиције у своју аутомобилску индустрију, цивилне авионе, огромне гасне енергетске пројекте Парса у Персијској Залив, а све је то договорено споразумима) – па су се европски споразуми са Ираном великом брзином рушили један за другим, а временом су се ЕУ и поменуте чланице помириле са америчким повлачењем из нуклеарног споразума и потпуно престале говорећи о томе, док су у пракси престали да испуњавају своје обавезе према Ирану које су из тога проистекле (пре свега, радило се о укидању санкција и наставку трговинске сарадње и увозу иранске нафте).
Наравно, „хрому“ ЕУ и њене кључне чланице, односно њихове мега компаније, брзо су заменили кинески инвеститори, пре свега у енергетском сектору. Али кога брига за политичаре ЕУ, као што им није превише стало до стања сопствене економије у контексту украјинског рата, у којем се назиру све већи економски проблеми, убрзана деиндустријализација, док су само корпорације – произвођачи оружја. профитирајући.
Двопартијски анти-кинески консензус
Али да се вратимо на САД и Кину. Дакле, Бајден дефинитивно не може ништа да обећа Ђинпингу. Тим пре што је његова смена на месту демократског председничког кандидата и актуелне потпредседнице САД Камала Харис ових дана јавно изјавила да ће наставити антикинески правац претходне администрације уколико буде изабрана, а исто правац, подсећам, у потпуности подржава Републиканска партија.
Потпуни двостраначки договор о томе је постигнут још 2016. године и пре председничких избора на којима је победио Доналд Трамп. Баш као што је то раније (пре украјинске револуције 2014. године) постигнуто у питању потпуног америчког противљења Русији. Двопартијски споразуми о спољнополитичким питањима, иначе, изузетно су ретки у америчкој историјској политичкој пракси и редовно указују на чврсту решеност естаблишмента да одређене проблеме у свету реши на задовољавајући начин. Другим речима, Кина сада веома добро зна (а Русија већ одавно зна) да ће свака америчка администрација наставити са политиком „стављања ногу“ на Пекинг где год је то могуће, а да ће у међувремену настојати да спречити непосредан војни сукоб и наставак сарадње у оним областима где је то у америчком интересу.
Џејк Саливан и кинески министар спољних послова Ванг Ји разговарали су два дана, укупно више од 10 сати, у оваквој и таквој атмосфери. Поред предстојећег састанка Бајден-Си, као „нове рунде интеракције“ коју је потврдило кинеско МИП и која ће се одржати „у блиској будућности“, Саливан и Ванг су такође разговарали о потреби за „конкретним корацима за решавање климатских проблема“. криза“ током предстојеће посете Џона Подесте Пекингу.
Али што је најважније, двојица званичника су разговарала о широком спектру хитних питања између две земље: међусобној трговини, украјинском рату и наводној кинеској војној и високотехнолошкој помоћи Русији (на којој америчка страна инсистира да је истина), регулисању односа у Блиски исток и на Иран (на који Пекинг и Москва имају велики утицај), на јачање америчког војног притиска на Кину у Индо-Пацифику кроз стварање нових војних савеза – и поврх свега – на оно што Пекинг сматра. крајњу „црвену линију“ коју никоме неће дозволити да пређе – Тајван – што је кључни предуслов за одржавање америчко-кинеских ставова уопште (америчко повлачење признања Тајвана и прихватање принципа једне Кине такође је био кључни предуслов за америчко признање Кине и успостављање дипломатских односа између две земље 70-их година прошлог века).
Саливан је, с друге стране, инсистирао на листи америчких забринутости: оптужбе да Кина изазива тензије у Тајванском мореузу и према Филипинима у Јужном кинеском мору (ЈКМ), о њеној улози у ширењу епидемије смрти од опијата. у САД, и поменута кинеска улога у украјинском рату. Међутим, како истичу медији ПОЛИТИЦО, са чиме се у потпуности слажем – нема знакова да је Пекинг спреман да учини више на решавању ових питања.
Уместо тога, узвратио је захтевом да се прекине продаја америчког оружја Тајвану, оштро критикујући Бајденову администрацију због незаконитих једностраних санкција кинеским компанијама због њихове пословне сарадње са Русијом, а Пекинг је оптужио Вашингтон да користи Споразум о међусобној одбрани САД и Филипина као „изговор за подривање суверенитета и територијалног интегритета Кине. Саливан се састао и са високим кинеским генералом
Поред шефа кинеске дипломатије Ванга Јија, Џејк Саливан се у Пекингу састао и са потпредседником Централне војне комисије (можемо је назвати и Министарством одбране) генералом Џанг Јуксиом.
Саливан је истакао „посвећеност САД слободи пловидбе у Јужном кинеском мору” и „важност мира и стабилности у мореузима”, у односу на Тајван (инфо: Бела кућа). Он је такође говорио о потреби напора да се постигне прекид ватре у рату у Гази и забринутости САД у вези са подршком Кине руској одбрамбеној индустрији док та земља води рат против Украјине.
Џанг је, с друге стране, позвао Сједињене Државе да „исправе своје (погрешно, оп. ЗМ.) стратешко схватање Кине, врате се рационалној и прагматичној политици према Кини, (и) искрено поштују суштинске интересе Кине“, наводећи Тајван као „језгро основних интереса Кине (инфо: ЦНН). Генерал је такође позвао обе стране да „очувају стабилност у војном и безбедносном пољу“.
Две стране су такође разговарале о војној комуникацији у светлу појачаних тензија у ЈКМ, где су кинески и филипински бродови били укључени у низ насилних, али нефаталних инцидената последњих месеци. Колико је ситуација експлозивна, сведочи чињеница да је командант америчке индо-пацифичке команде, адмирал Семјуел Папаро, раније ове недеље сугерисао да би САД могле да надгледају филипинске бродове преко ЈКМ-а како би им обезбедиле сигурност.
Кина више не слуша, већ поставља захтеве
Утицајни кинески медиј Глобал Тимес, који је заправо гласноговорник Комунистичке партије Кине, ових дана је писао о неопходности америчке корекције „стратешког неразумевања Кине” – и то у свом уређивачком тексту, што је јасан знак да врх Комунистичке партије Кине стоји иза ове формулације – то је врх државе.
Наиме, ова формулација је потпуна промена парадигме: Пекинг се променио од оне који је деценијама био принуђен да слуша, или реагује на захтеве Вашингтона у циљу одржавања стабилности међусобних односа, до оне која те захтеве ставља пред Вашингтон ако би жели да одржи – односно врати у прихватљивим границама ту исту стабилност која је сада потпуно поремећена.
А да је она поремећена, али и да Вашингтон и даље калкулише са Кином, играјући „на топло и хладно, сведочи и чињеница да је америчка администрација почетком августа морала званично да покрене антикинеске санкције које је Бајден званично најавио раније ове године. године – конкретно, да се уведу царине на увоз кинеских електричних аутомобила у износу од чак 100 одсто. Међутим, одложено је до краја августа – дакле, одмах. Истовремено, Канада је, свакако не случајно и не без сугестије Вашингтона, ових дана и сама најавила увођење царина на кинеске електричне аутомобиле такође у висини од 100 одсто, уз образложење да жели да се кинески аутомобили увозе из Канаде. у САД по повољнијим ценама.
Пресуда
Након анализе разговора Џејка Саливана са високим кинеским званичницима, Вашингтон ће донети коначну одлуку шта и како даље са Кином у наредним недељама или месецима. Да ли ће „ресетовати” односе и поштовати наведене кинеске захтеве о неопходности разумевања Кине, или ће наставити у правцу ескалације, шта год да се деси.
Али по мом мишљењу, Вашингтон ни по коју цену неће одустати од поменутих тарифа (читај санкција) против кинеских електричних возила или његовог високотехнолошког сектора. Јер управо те санкције – односно нови амерички протекционизам – у чију неопходност нема сумње у Вашингтону и које се консензуално сматрају кључем америчког покушаја да спречи Кину да преузме глобално вођство већ током 1930-их година овог века.
Штавише! Кинеска привреда већ доживљава све веће проблеме управо због овакве врсте америчких санкција, попут оних које забрањују извоз модерних микрочипова, а ти проблеми ће несумњиво наставити да расту, тако да било која америчка администрација тешко да ће хтети да одустане од досадашње политике.
Међутим, кључ свега ће на крају бити закон потражње. Ако потражња за кинеским електричним аутомобилима (а ту су и батерије и соларни панели) настави да се одржава на садашњем нивоу (укључујући и САД преко земаља посредника (нпр. Мексико, Вијетнам) ови проблеми ће бити решени за Пекинг. ови захтеви почињу да падају, проблеми у кинеском економском сектору ће наставити да расту.
Са друге стране, Саливанов долазак у Пекинг могао би да резултира, ако могу тако да их назовем, тактичким поремећајима у односима Кине и Русије, пре свега по питању малих и средњих предузећа и банака које настављају и јачају сарадњу са Русија, за разлику од великих кинеских државних предузећа и банака које то не раде или то чине веома опрезно у страху да им америчке санкције неће пореметити или отежати њихово глобално деловање и профитабилно пословање. Наиме, алтернативни платни систем између пословних и финансијских субјеката Кине и Русије, усмерен на заобилажење америчких санкција, још није ушао у пуну употребу, па ће мала и средња предузећа и банке свакако бити опрезније после Саливанове посете Пекингу.
Међутим, оно што сматрам извесним је да до прекида стратешке сарадње или партнерства Кине и Русије сигурно неће доћи. Пекинг, а посебно Москва, свакако не могу себи да приуште такву удобност у садашњим глобалним геополитичким околностима. Јер, како њихови лидери воле да истичу, две мега-земље стоје једна другој.
Осим тога, Си Ђинпинг је пре два дана потврдио долазак на предстојећи самит БРИКС-а (чији је Русија ове године домаћин и председавајућа) у руски град Казањ крајем октобра ове године, што је било веома важно за Москву и Путин лично. Осим тога, пре два дана, у телефонском разговору са Владимиром Путином, свој долазак је потврдио и индијски премијер Нарендра Моди – што је, заправо, обезбедило неопходне предуслове за успех самита од којег се много очекује – управо на терену. увођења алтернативног модела наплате трговине, односно заштите од политике једностраних санкција САД широм света. Дакле – велика игра се наставља, а крајњи резултат је потпуно непредвидив, а има доста аналитичара који кажу да ће на њега у великој мери (ако не и пресудно) утицати коначни резултат украјинског рата, који је највећа опасност. Али то је сасвим друга тема.
Зоран Метер
