15. маја 1848. године проглашена је Српска Војводина у Сремским Карловцима, Скупштина представника 175 црквених општина војвођанских епархија, заједно с делегатима из Кнежевине Србије, која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника Стевана Шупљикца за војводу – прогласила је Српску Војводину.
Право Срба на аутономни политички и културни развој
Скупштина је истакла право Срба у Аустрији (Угарској) на аутономни политички и културни развој. Српска Војводина је обухватала Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат са Војном границом и кикиндским округом.
Аустријска (и Угарска) влада прогласиле су одлуке Мајске скупштине незаконитим, али је аустријски устав од 4. марта 1849. потврдио оснивање Српске Војводине и Тамишког Баната, у које су укључени Бодрошка, Торонталска, Тамишка и Крашовска жупанија и Румски и Илочки округ Сремске жупаније.
Српска Војводина је добила статус посебне управне територије, а аустријски цар је понео и титулу српског великог војводе.
Мајска Скупштина
Пре 176 година, током Мајске Скупштине у Сремским Карловцима, 15. маја 1848. године, проглашена је Српска Војводина, као аутономна српска јединица на простору тадашњег Аустријског царства.
Скупштина представника 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, као и аустријских Срба уопште, заједно с делегатима из тадашње Кнежевине Србије (Књажество Србија), која је претходно два дана раније, изабрала митрополита Јосифа Рајачића за патријарха, а пуковника, потоњег генерала Стевана Шупљикца за војводу – прогласила је Српску Војводину.
Скупштина је истакла право Срба у Аустрији, односно на простору јужне Угарске, на аутономни политички и културни развој.
Тада проглашена Војводина, обухватала је Срем, Војну границу у Срему, Барању и Бачку с бечејским и шајкашким окрузима (такође део Границе) и Банат, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт.
Године 1848. политички бунтови, револуције, захватили су низ земаља Европе, од Париза и Брисела преко немачких земаља, Италије, па и земље којима је владала династија Хабзбург, а унутар њих и оновремену Угарску.
Време буђења националних покрета
Било је то време политичких, социјалних намира, али и време буђења националних покрета, међу Немцима, Италијанима, Словенима унутар Аустријског царства.
Револуционарно национални покрет у Угарској, прокламовано либералан, садржао је такође и оштру националну искључивост, усмерену пре свега против бечког двора, али и против мањинских народа Угарске.
Била је то парадоксална ситуација имајући у виду да су сами Мађари, и поред бројне аристократије огромном већином до тада били феудални кметови, којих је их било, у то време, унутар Угарске више од 40 процента.
Остатак су чинили Немци, Румуни, Словаци, Срби и други.
Срби међутим на простору Хабзбуршких земаља поседовали су привилегије које им је одредио цар Леополд, још од 1690. године. Иако је положај Срба у Хабзбуршким земљама прошао кроз разне фазе, сећање и свест о дарованим повластицама све време је трајало.
Имајући у виду притисак револуционарних угарских власти, и њихов сукоб, потом и рат, против Беча, прваци Срба су те 1848, одабрали да затраже подршку од царских власти.
Лајош Кошут, одлучио се тада да војском спречи рад легалног Српског црквено-народног сабора.
Уследило је окупљање Срба на Мајској скупштини, од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима и проглашење Српске Војводине.
Став Беча је касније промењен
Влада у Бечу, не желећи да подстиче незадовољство Угарске, одбацила је у прво време одлуке Мајске скупштине, прогласивши их незаконитим. Пошто су следила ратна дејства, став Беча је доцније промењен, тако да је бечки двор признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу.
Оформљена је Српска народна војска, састављења највише од граничара, шајакаша, а потом и добровољаца из Србије које је предводио Стеван Книћанин.
Срби су ратовали с променљивим резулататима, у прво време успешније. Био је то период великих страдања и бројних жртава међу Србима на простору данашње Војводине.
Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал.
Пошто су руске трупе под генералом Паскијевичем током лета и ране јесени 1849. године, коначно потукле мађарске револуционарне снаге, редовно стање у Угарској је поступно успостављено.
Војводство Србија и Тамишки Банат
Царским патентом 18. новембра 1849, образована је нова аустријска крунска земља –Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухвата цео Банат, Бачку и Срем, осим делова који су били у саставу Војне границе (што је у случају Срема подразумевало већи део) са средиштем у Темишвару.
Од тада, све време постојања монархије Хабзбурга, аустријски цар носио је и титулу великог војводе Војводства Србије. На челу Војводине у прво време налазио се Фердинанд фон Мајерхофер а потом Јохан Коронини.
Иако је Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебна крунска земља, укинуто децембра 1860, чиме се изашло у сусрет захтевима угарских представника, тежња за аутономном Војводином заувек је остала жива међу војвођанским Србима све време постојања монархије Хабзбурга.
