Данас у пет и по часова ујутру, преминуо је у Врачарском санаторијуму војвода Живојин Мишић. По решењу Министарског савета, војвода ће бити сахрањен о државном трошку”. Било је то службено саопштење о војводиној смрти, 20. јануара 1921.
Хладно зимско јутро, 21. јануара, није омело хиљаде Београђана и придошли народ да одају последњу пошту победнику са Куманова, Битоља, Колубаре, Солунске офанзиве. Победнику са свих бојишта за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.
Београдска “Трибина” је обавештавала: “Умро је највећи војник наше повјеснице, врли и слављени војвода Живојин Мишић”.
Испраћај војводе
У Официрском дому, дефиловао је народ да му ода последњу пошту, достојанствено и тужно. Стигли су и сељаци из Струганика. У копоранима и шајкачама. Донели су војводи шљиве “шефтелије” из његове баште. Сељанке, обучене у кецеље планинки коју је некада носила и Анђелија, мајка Живојинова у време муже крава крај колиба, испод Маљена и Сувобора. У торби шареници донели су мало сира и погаче. “Народ изгубио војводу. Горе, у небеској Србији, Радован и Анђелија дочекују тринаесто дете“, шапутали су сељаци из Струганика. Био је то крај великог ратника и финале његовог марша у миру.
Године 1917. војвода Мишић је са штабом Прве армије боравио у селу Воштаране, у северној Грчкој. За Божић, 7. јануара 1917. капелник војне музике, Марко Радосављевић, даровао је војводу Мишића својом композицијом. Било је то још једно одушевљење војника и музичара, војводи и команданту. Музику овога марша чине мотиви народних песама: “Девојче, плавојче” и “Биљана платно белеше”.
Марш, “Војвода Живојин Мишић”, садржи поруку за ратну победу, али и за мир. У делу који садржи мелодију “Биљана платно белеше”, не осећа се слика винара који срећу лепу Биљану и плету жеље о лепоти и нежности. У маршу, жеље нису за винаре, већ за ратнике.
Тако је међу најлепшима, прво у Грчкој, а онда дуж новонастале државе Срба, Хрвата и Словенаца, затрубио марш “Војвода Живојин Мишић”. Као успомена на војводу и српски народ. Оригинални рукопис аутора чува се у Мишићевом музеју у Струганику. Пожутеле ноте дуго су чекале свога маестра. Уосталом, као и праву истину о великом рату и војводама.
