Сарајево је престоница успомена. Успомена на грађански рат који је пре 30 година потопио новоосновану државу Босну и Херцеговину (БиХ) у крвопролиће и разарање.
Сарајево, федерална престоница БиХ и данашња летња туристичка атракција за многе Европљане и посетиоце са Блиског Истока, нуди бројне музеје, поставке и споменике посвећене грађанском рату, током ког је убијено 100.000 људи, углавном босанских муслимана, али и Срба и Хрвата.
Како је најмање 80% становништва Сарајева муслиманско, ратни наратив који се туристима сервира концентрисан је на оно што муслиманска страна сматра геноцидом који је над њима вршен у периоду од 1992. до 1995. године. Априла 2021, Скупштина Кантона Сарајево (локално законодавно тело) одлучила је да се суочи са још једном мрачном епизодом локалне историје усвајајући резолуцију за успостављање Музеја Холокауста у престоници.
Свест о уништењу древне јеврејске заједнице у савременој БиХ током Другог светског рата прилично је ограничена. Сарајевски Музеј Холокауста основан је како би се попуниле празнине о овој теми. Међутим, јула 2022. године је тадашњи председник кантона Сарајево Един Форто, лидер либерално-социјалне Наше странке, а сада и министар комуникација и саобраћаја у федералној влади, изјавио да „музеј неће бити посвећен једино патњи Јевреја“.
„Моја идеја јесте да трансформишемо једну од нефункционалних синагога у граду – тачније синагогу Ил кал ди ла Билава – у Музеј Холокауста“, рекао је јеврејски босански историчар др Ели Таубер, који је покренуо пројекат. „Све стране се слажу са идејом, па смо почели да радимо на њој. Добили смо финансије од ЕУ. (…) Међутим, постоје многе компликације. Неки људи су живели у приземљу бивше синагоге, на пример. Постигли смо договор да их преселимо негде другде“.
Све је повезано
„Сада сви чекамо да видимо шта ће се десити у рату у Гази. Све је повезано. Ми овде имамо јаке везе са муслиманима, немамо проблеме са њима. Међутим, у овом моменту је превише смрти у Гази. Тако се суочавамо са проблемом: како да градимо Музеј Холокауста овде у таквом тренутку? У разговорима са Унеском и другим организацијама, одлучили смо да би најбоље било да сачекамо са музејом и наставимо једном када се ситуација примири.“
„За то време, основали смо Јеврејски архив у Сарајеву“, истакао је др Таубер. „Овде смо почели да сакупљамо документа и фотографије из читаве Босне, као и из архива у Београду, Загребу, Бечу и Израелу, на тему Јевреја у Босни и онога што им се десило током Холокауста“.
„Још увек постоје људи који не знају да се Холокауст такође и овде догодио. Ситуација је овде била другачија него у Грчкој, пошто су многи Јевреји успели да напусте Сарајево и оду у Мостар на југу, па одатле да се склоне у зону јадранске обале која је била под италијанском окупацијом.“ „Већина их је живела на острву Раб, а одатле су се придруживали партизанима. Створили су јеврејски партизански батаљон од око 400 људи. Године 1943, био је то први јеврејски партизански батаљон на свету.“
„Написао сам књигу о Холокаусту у Босни, тако да имамо добру информативну основу за музеј. Сарајевски Јеврејски архив подељен је на три секције: период османске владавине, доба аустријског царства и период Другог светског рата и Холокауста“.
Таубер је рођен 1950. године у комунистичкој Југославији. Већина његове фамилије преживела је Холокауст бекством из Сарајева у Мостар, а одатле на острво Хвар (данашња Хрватска), где су их стрпали у концентрациони логор који су Италијани саградили на Рабу. У његовој канцеларији при сарајевском Јеврејском архиву, две старе фотографије приказују његову породицу као избеглице на Хвару.
„Мој ујак је био партизан и погинуо је током рата. Моји баба и деда са сефардске стране убијени су у концентрационом логору Јасеновац“, објашњава Таубер. „Око 10 одсто Јевреја у Србији преживело је Холокауст, док је у Босни преживело око 30 одсто. Око 10.000 босанских Јевреја убијено је. Већина су били Сефарди. Убијани су они који су упућивани у Јасеновац, Аушвиц, Берген-Белсен и Матхаузен“.
Једном када Музеј Холокауста буде отворен, хоће ли се бавити деликатним питањем тога како су локалне заједнице – Хрвати и Муслимани – сарађивали са нацистима? Хоће ли показати чувене фотографије јерусалимског муфтије, Хаџ Амина ал Хусеинија у обиласку паравојне СС дивизије „Ханџар“?
„Нисам сигуран да постоје делови локалног становништва који нису вољни да говоре о својој улози у Холокаусту“, рекао је Таубер опрезно. „Све заједнице раде са нама. Вољне су да нам предају своју историјску грађу. Покушавамо да прикупимо сву постојећу грађу у овом архиву. Нисмо почели да радимо на питању колаборације са нацистима.“
„Фотографије јерусалимског муфтије и босанских СС војника немају никакве везе са Холокаустом. Ал Хусеини је дошао овде и регрутовао за немачку војску прост свет из источне Босне. Неки од њих су током рата погинули на Источном фронту, у борбама са Русима. Могло би се рећи да нису учествовали у Холокаусту. Можда су муслимански есесовци убили неке Јевреје, али не због антисемитизма.“
„У једној од мојих књига, писао сам о праведницима међу народима из Босне („Праведни међу народима“ је почасни термин који Држава Израел користи за нејевреје који су током Холокауста спасавали Јевреје од нацистичког прогона, прим. прев). За сада је пронађено њих 54 (мада Јад Вашем наводи свега 49). Но, има више босанских праведника. Многи од њих убијени су током рата, а нема сведока који могу да потврде ко их је спасавао“.
Велики муфтија Јерусалима Мухамед Амин ел Хусеини, заједно са СС-бригадефирером и генерал-мајором Вафен СС-а Карл-Густавом Зауберцвајгом, врши смотру добровољаца СС Ханџар дивизије у новембру 1943. (Фото: Wikimedia commons/Bundesarchiv/Bild 146-1980-036-05/Unknown author/ CC-BY-SA 3.0)
Заустављање пројекта изградње сарајевског Музеја Холокауста услед рата у Гази открива веома проблематичну реалност: Сарајево и муслимански делови БиХ све више постају европски бастион подршке Хамасу и палестинској оружаној борби против Израела, која се води од 7. октобра.
Иако је председавајућа из редова хрватског народа при Савету министара Босне и Херцеговине Борјана Кришто осудила напад Хамаса, називајући га „неправедним и бруталним“, те је исказала подршку Израелу, министар спољних послова Елмедин Конаковић је уз осуду Хамаса додао и како „никада није крио своју подршку народу и влади Палестине да задрже и заштите територије на којим живе, борећи се за суверенитет и територијални интегритет своје земље, те штитећи своје богомоље које су од великог значаја за муслиманске вернике из целог света“.
Дана 22. октобра, хиљаде људи учествовало је на пропалестинским демонстрацијама у Сарајеву, током чега су прављене паралеле између ужаса грађанског рата у Босни – углавном сребреничког масакра из 1995. године у којем је српска паравојска погубила око 8000 муслиманских мушкараца – и ситуације у Гази. Два међународна суда дефинисала су сребренички масакр као „геноцид“. Демонстранти октобарског протеста скандирали су „геноцид, геноцид“. Велики банер поручивао је: „Јуче Сребреница, данас Газа“.
Сарајево и Газа
Градоначелница Сарајева Бенјамина Карић говорила је о сличностима опсаде Сарајева и животних услова становништва Газе. У интервјуу за радио, изјавила је како је лицемерно осуђивати напад Хамаса на Израел, без осуда за све оно што се догодило пре њега. Коментари о „геноциду“ у Гази могу се пронаћи и у Музеју геноцида у Сарајеву, који је посвећен годинама грађанског рата, на графитима широм Сарајева, те на фудбалским утакмицама ФК Сарајево.
На утакмици из јула, хиљаде босанских навијача махало је палестинским заставама, држало велики барјак са „цветом Сребренице“ и дугачки банер са поруком „Памтите геноцид у Сребреници, зауставите геноцид у Гази“. Испред иранског културног центра који се налази у срцу Сарајева, редовно се одржавају протести на тему „зауставите геноцид у Гази“. Иран и Турска распирују антиизраелски сентимент међу муслиманском популацијом БиХ.
Поређења између „геноцида“ у Сребреници са ситуацијом у Гази, отворило је пут за повезивање Сребренице и Газе са Холокаустом. Током јануарског Међународног дана сећања на Холокауст, заједнички муслиманско-јеврејски догађај „Иницијативе за мир и сећање“ одржан је у Сребреници.
Иза ове иницијативе били су велики муфтија БиХ Хусеин Кавазовић и јеврејско-амерички адвокат и бивши потпредседник Светског јеврејског конгреса, Менахем Розенсафт. Розенсафт је, као син родитеља који су преживели Холокауст и који је рођен 1948. године у Берген-Белсену, имао кључну улогу у мобилизацији Светског јеврејског конгреса како би се масакр у Сребреници оквалификовао као геноцид и како би сваки покушај порицања геноцидне природе овог ратног злочина био осуђен.
Оснивачки документ ове иницијативе, потписан од стране муфтије и Розенсафта у присуству неких од предстравника босанско-херцеговачке јеврејске заједнице, почиње следећим речима:
„У свету у којем још увек чујемо одјеке Холокауста и босанског сребреничког геноцида, ми, учесници сребреничке муслиманско-јеврејске иницијативе за мир и сећање, окупили смо се како бисмо утабали стазу помирења, узајамног поштовања и активне изградње мира“.
Одржавање заједничког догађаја на тако симболичан дан снажно је критиковано од стране локалне јеврејске заједнице, нарочито у светлу још једне контроверзне заједничке изјаве, која је објављена неколико недеља након 7. октобра, од стране председника Конгреса бошњачких интелектуалаца, Емира Златара и директора Јеврејског културног друштва „Ла Беневоленција“, Владимира Андрлеа. У саопштењу, обојица кажу: „Неопходно је направити јасну разлику између војно-политичког естаблишмента Државе Израел и јеврејског народа. Данас се сличан сценарио оном који смо видели у Сарајеву и БиХ одвија у Гази, па никога не треба да изненађује што се данас дмеократски свет сврстава уз палестински народ“.
Резолуција о Сребреници
Дана 23. маја, Генерална скупштина УН усвојила је резолуцију о „геноциду“ у Сребреници, одређујући 11. јул – дан када је масакр отпочео – као међународни дан сећања. Немачка и Руанда су иницирале резолуцију, а усвојила је већина сачињена од 84 државе у гласању које се сматра високо политизованим, а ствара још једну везу између Холокауста и Сребренице. Израелска делегација била је одсутна приликом гласања.
„Не може се Холокауст поредити са ониме што се догодило током грађанског рата у Босни, а онда и са Газом“, рекао је Таубер. „То су различите ствари. Оно што се догодило током Холокауста била је трагедија за Јевреје и читав свет. Оно што се догађа у Гази нема везе са Холокаустом“.
„Међутим, у Босни људи о томе говоре као да је геноцид. Но, ја не мислим да је тако. Живим овде међу муслиманима. Могу да разумем како се осећају. Искусили су рат, иако је то био другачији рат. Увек им говорим да током њиховог рата нико није дошао из Газе да им помаже или их брани. Зашто сте онда толико пропалестински настројени? Они су муслимани и осећају обавезу да подржавају Палестинце. Шаљу храну, лекове и одећу у Газу. Овде је било демонстрација још док су стотине хиљада људи гинуле у Сирији. Муслимани, Јевреји и хришћани излазили су на улице Сарајева. Сада пропалестинске демонстрације организују муслимани.“
„Добро је што нико не дира јеврејску заједницу. Само осуђују Израел, Израелце и израелску политику рата. Не осећам било какав антисемитизам. Али не могу да говорим о свима. Као историчар говорим о нашој заједничкој историји у Босни и ономе што би требало учинити да се ова земља развије. Људи знају да стојим на страни Босне и подржавам идеју да она треба да буде држава за све своје грађане.“
Аријел Музикант, председник Европског јеврејског конгреса, рекао је Џерузалем посту поводом поређења између Холокауста, Сребренице и ситуације у Гази следеће: „Не само да то умањује сећање на Шоах (хебр. „катастрофално уништење“, прим. прев.), односно масовни, индустријализовани покољ са предумишљајем извршен над шест милиона Јевреја, него и минимализује скорашње босанско искуство Сребренице“.
„Намерни покољ босанских мушкараца извучених из својих кућа ради стрељања и бацања у масовне гробнице не може се ни на који начин поредити са војним акцијама Израела у Гази, које су реакција на инвазију на његову територију, масакр који је Хамас починио над 1200 цивила и узимање талаца. Компарације су неумесне, погрешне и дубоко увредљиве“.
Јакоб Финци, председник јеврејске заједнице у БиХ и бивши амбасадор своје државе, преживео је Холокауст. Био је прво дете рођено у италијанском кампу Раб 1943. године. „На почетку Другог светског рата“, рекао је Финци, „Краљевина Југославија примила је многе јеврејске избеглице, углавном из Немачке и Аустрије, које су веровале да Хитлер неће нападати Југославију“.
„Велики део Србије и готово читава данашња Босна постале су део Независне Државе Хрватске којом су владале усташе, које су сарађивале са Немцима. Неки Јевреји успели су да побегну на југ земље, у Херцеговину и на далматинску обалу, која је била под италијанском окупацијом. Моји родитељи су побегли из Сарајева у Мостар и тамо су се венчали у локалној синагоги октобра 1942. године.“
„Касније, Хитлер је натерао Италијане да покупе све Јевреје у својој зони окупације, па су их преместили на острво Лопуд у Јадранском мору, близу Дубровника, док су градили велики логор на острву Раб, на северном Јадрану. Рођен сам у том логору“:
„Други босански Јевреји преживели су Холокауст борећи се заједно са партизанима, пошто је то била једина војска која је прихватала Јевреје. Неки су преживели заробљеничке логоре. Били су мобилисани у југословенску војску и предали су се Немцима који су их одвели у логоре по Немачкој, где су били принуђени да раде. Неки су преживели скривајући се код пријатеља, рођака и комшија“.
„На крају рата, многи су се вратили кући. За 350 година, био сам први члан породице Финци који се родио изван Сарајева. Можда ћу бити последњи који ће бити сахрањен у Сарајеву, пошто моја деца данас живе у САД.“ Финци такође одбија поређења између Холокауста, Сребренице и Газе.
„Немогуће је поредити било шта са Холокаустом“, истиче он, „пошто је то био организовани геноцид, убијање читавог народа до последњег, без обзира на то да ли имате преко 80 година или сте новорођенче. Сви су били жртве овог геноцида. Шест милиона Јевреја убијено је зато што су били Јевреји. Нема поређења са тим“.
„Имате неку чудну тужбу Јужне Африке против Израела у Хагу. Друге државе стале су уз Јужну Африку, при чему неке себе сматрају добрим пријатељима Израела. Макар тврде да је тако“.
„За локално становништво, случај Сребренице је био катастрофа пошто се догодио у једној недељи. У једној недељи, Срби су побили 8.000 ненаоружаних људи, означивши их све као борце. Када је Сребреница постала место сећања на овај злочин, рекао сам да им приступ није добар јер догађај обележавају само као муслиманску сахрану“.
Финци је веома поносан на то што нема потребе за обезбеђењем око центра јеврејске заједнице, смештеног одмах до сарајевске синагоге. Он брани своје учешће на догађају који је у Сребреници одржан поводом међународног Дана сећања на Холокауст.
„У Сарајеву је око 85-90 одсто популације муслиманско и имамо неколико стотина људи палестинског порекла који су дошли овде као студенти током Титовог времена, венчали се и остали овде. До сада су одржавали веома пристојне пропалестинске демонстрације. Избегавају шетње поред синагога и центра заједнице. Нема графита или свастика на јеврејским зградама. Ситуација је апсолутно мирна.“
„Неколико дана након што је рат отпочео, попио сам кафу са великим муфтијом Босне. Он је издао саопштење у којем наводи да рат на Блиском Истоку није рат између муслимана и Јевреја, па чак ни рат између Израела и Палестине. То је рат између Израела и Хамаса, који је терористичка организација. Наша заједничка позиција гласи да је сваки људски живот важан и да се противимо убијању цивила на обе стране, те убијања треба прекинути“.
„Онда су 27. јануара Светски јеврејски конгрес и Јеврејска заједница БиХ издали апел за мир, без спомињања Израела, Палестине или Блиског Истока. Био је то позив на мир у свету и добро је прихваћен“.
„Од самог почетка, босанске власти контактирале су нас и замолиле нас да јавимо уколико будемо имали било какве проблеме. Али живимо овде слободно, са отвореним вратима и не плашимо се. Истовремено, у другим европским градовима има демонстрација на којим су честа мета локалне јеврејске заједнице“.
Готово идилични поглед Финција на положај Јевреја у БиХ не деле други чланови заједнице, већина их се плаши да искаже своја гледишта отворено, пошто то може да угрози њих и њихове породице. Један од скромне неколицине која је јавно огласила своје критичко мишљење је музичар Франо Јехуда Колономос-Мартинчевић.
Јехуда је рођен 1967. у Сарајеву у браку јеврејске мајке са Хрватом католиком. Током грађанског рата преселио се у Италију, потом у Норвешку, а потом се 10 година касније вратио у своју домовину.
„Један од разлога зашто сам се вратио био је тај што је овдашња јеврејска заједница мала и остарела“, рекао је за Пост. „Имамо десеторо деце, од тога седам синова. Они су будућност заједнице. И заједница се обрадовала када сам се вратио.“
„Но, онда су почели проблеми због моје отворене подршке Израелу. Лидери заједнице сматрали су да то није прикладно у муслиманској средини. У овој заједници, навикли су се на то да их толеришу и да раде искључиво у муслиманској политичкој арени. Рекао сам да морамо да развијемо контакте са другим етничким заједницама у БиХ и да бранимо Израел тако да људи знају на којим смо позицијама. Разумем да политички морамо бити опрезни. Али не смемо да окрећемо леђа Израелу“.
„Сада кажу како се мора правити разлика између Јевреја и Израела. Током босанског грађанског рата, Јевреји и чланови њихових породица (од којих неки ни нису били Јевреји) побегли су у Израел, који их је примио и спасао. А сада говоре против Израела.“
„Не осећам се безбедно овде. Добијам претње. Заједница каже да је то мој проблем јер подржавам Израел. Ако треба да се плашим због тога, онда нешто овде веома није у реду. Не мрзим муслимане. Ради се о залагању за свој идентитет, а не о гурању прста у око муслиманима“.
Колономос-Мартинчевић планира да представи своју кандидатуру на предстојећим изборима за председника заједнице. Истиче да ће то учинити за своју децу и Израел. Неких 167 чланова породице његове мајке, Колономоса, убијено је у Холокаусту.
„Моју фамилију су слали у логоре смрти из Битоља (данашња Северна Македонија). Моја мајка је успела да се сакрије у шумама. Њен отац био је полицајац. Моја баба, сестра моје мајке и два њена брата били су убијени.“
Поређење је облик шизофреније
„Поређење између Холокауста и Сребренице је облик шизофреније. Сребреница је била чист ратни злочин. Финци каже да сви Јевреји у БиХ сматрају да је у Сребреници био геноцид, али то није истина. Заједница у Сарајеву заиста јесте главна јеврејска заједница у Босни. Али постоје и друге у немуслиманским срединама које гаје другачија гледишта.“
„Сада у Босни спремају закон који ће криминализовати свакога ко се усуди да каже да у Сребреници није био геноцид. Постоји очигледно настојање да се Холокауст и Сребреница ставе на исти ниво, како би могли да оптужују Србе за други Холокауст.“
„Овдашњи муслимани су исти као Палестинци који су против Израела. Увек су други криви, а они глуме жртве. Нико не покушава да открије шта се заиста догађало око Сребренице. Неких 3.500 Срба је тамо убијено. Један од моје полубраће је међу њима. Муслиманске снаге под командом Насера Орића харале су по српским градовима и селима, убијајући становнике, а онда би се враћали назад у Сребреницу која је била заштићена зона под контролом УН.“
„Много је тачака поређења Сребренице и 7. октобра. Српска војска реаговала је на узастопне нападе, додуше на веома окрутан начин према цивилном становништву што не могу да оправдам.“
Још један истакнути члан Сарајевске јеврејске заједнице, који нам се обратио под условом анонимности, упозорава да су муслимани у Босни прошли кроз процес радикализације који се огледа и у њиховим ставовима поводом рата у Гази.
„Не треба да се плашите онога што ће се десити у Босни. Треба да се плашите онога што већ постоји у Босни“, рекао је за Пост. „Током босанског грађанског рата, били смо сведоци тога како су муслимански муџахедини дејствовали на начине који су се поновили 7. октобра у Израелу – обезглављујући и спаљујући Србе и Хрвате.“
„Оно што се догодило у Сребреници такође ме подсећа на 7. октобар. Муслимански борци су изашли из овог града, напали Србе, силовали жене, убијали, спаљивали и обезглављивали људе. Онда када су Срби узвратили и осветили се, ово је постао геноцид, иако Срби нису имали геноцидне намере“.
„Методе борбе бошњачких муџахедина биле су веома сличне онима које користе муслимани у Гази: и у Сарајеву су пуцали из обданишта, школа и болница. Једном када би друга страна реаговала, муслимани би показивали тела деце и жена који су погинули“.
„Читава идеја босанске муслиманске нације асоцира на стварање палестинске нације. Пре 1991. године, Бошњаци су били просто муслимани без националног идентитета, за разлику од Срба и Хрвата. Одједном, Босна некако припада муслиманима, а сви остали треба да оду. Деведесетих су се многи муслимани осећали као део Запада. Сада 95 одсто њих осећа потпуну солидарност са муслиманским светом. То је емотивна солидарност. Ако се негде у свету дешава сукоб у којем учествују муслимани, Бошњаци ће увек бити на страни тих муслимана. Није битно да ли су то Азербејџан или Палестина.“
„Рођен сам и одрастао у Сарајеву са муслиманима и Хрватима“, каже овај члан заједнице. „Након 7. октобра, само један муслимански пријатељ је јавно исказао солидарност са мном. Понеко од њих ми је послао и коју приватну поруку. Питају за мене, не за Израел. Већина мојих других пријатеља сваког јутра на друштвеним мрежама качи слике палестинске деце из Газе.“
„То не значи да су сви они постали религиозни или да ће да узму пушке и нападну овдашњу малу јеврејску заједницу. Превише су размажени за то. Али међу њима живе и опасни радикални елементи. Муслимани јако критикују Запад и његову подршку Израелу, што пореде са тиме како су их западне силе наводно изневериле током грађанског рата. Постоји генерална демонизација Израела. Реч ‘циониста’ постала је псовка.“
„Руководство које данас имамо (мисли се на локалну јеврејску заједницу, прим. прев.) једино се ставља на страну муслимана и занемарује друге велике групе у Босни, тј. Србе и Хрвате. Таква једнострана лојалност чини остале групе унутар БиХ љутим.“
„Андрле је изјавио како порицање геноцида у Сребреници отвара врата за порицање Холокауста“, каже истакнути члан сарајевске заједнице. „Изгледа да користи јеврејску заједницу за своје политичке амбиције. Може ли таква особа да говори у име заједнице или да је води? Зар треба да му дозволимо да ствара конфликт између наше заједнице и других етничких група у БиХ?“
„У муслиманским кантонима у Босни, антисемитизам је достигао нивое какве никада пре нисмо видели. Тога нема у српским или хрватским деловима федерације“. Јеврејска заједница сакупила је од 7. октобра до данас стотине антисемитских декларација десетина имама, али уместо да представе свој извештај Американцима и Европљанима, однели су га великом муфтији који је издао неко испразно саопштење и то је било све.
„Руководство заједнице се претвара да је овде све у реду, а за то време Бошњаци – чак и они секуларни и образованији – сматрају Хамас борцима за слободу и говоре да Израел треба да нестане“.
Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард
