У Европској унији долази један јавни пуњач за електрична возила на 450 становника. У Србији тај однос износи један пуњач на 35.000 становника. То није грешка у куцању. То је мера јаза између онога што држава подстиче и онога што гради.
Србија већ шесту годину заредом даје субвенције за куповину електричних возила. За 2026. годину опредељено је 170 милиона динара, субвенција за путнички електрични аутомобил износи 5.000 евра, а пријава је искључиво електронска, без одлазака на шалтере. Све то звучи као озбиљна политика. Делом и јесте. Али када погледате другу страну исте слике, почињете да постављате питања на која одговор није лако наћи.
Ко чека, чека дуго
Рецимо да сте одлучили да искористите субвенцију. Подносите захтев Министарству заштите животне средине. Комисија прегледа документацију, доноси решење, ви га преузимате, достављате продавцу или лизинг кући, они припремају документацију и шаљу је назад министарству. Процес који, како наводе сами продавци возила, може да траје месецима.
Електронски систем пријаве, Министарство рекламира као убрзање процедуре. Колико је убрзање стварно, шта све треба урадити да би добили субвенцију и на којим „гранама“ је овогодишња исплата средстава описано је у овој стручној анализи (линк).
Дигитализација шалтера није променила суштину проблема електричних аутомобила у Србији: новац за куповину постоји, а мрежа у коју се та куповина уклапа, не постоји.
Бројке које говоре саме за себе
У Србији има око 200 јавних пуњача, од којих је свега 18 у државном власништву, пишу Вреле гуме.
У ЕУ електрични аутомобили чине скоро 20 одсто свих нових возила. У Србији тај удео једва прелази један одсто.
Од скоро 1.000 одобрених субвенција у 2025. години, чак 773 отишло је фирмама и институцијама, само 207 грађанима.
Та последња бројка није случајна. Компаније које имају сопствени пуњач на паркингу не зависе од јавне мреже. Одлука им је једноставна. Грађанин који живи у згради, нема гаражу, или планира путовање ван Београда, Новог Сада и Ниша, мора да рачуна на инфраструктуру које нема. И не одлучује се на куповину.
Стихија уместо плана
Ово није прича о лошим намерама. Субвенције постоје, редовне су и расту. Али оно што недостаје није новац за куповину, него визија шта долази после. Инсталација пуњача и даље зависи готово искључиво од приватних иницијатива. Нема стандарда. Нема равномерне покривености. Процедура за добијање дозволе за постављање пуњача ван државних путева толико је сложена да је по обиму готово једнака прибављању грађевинске дозволе.
Србија гради фабрике за електрична возила. У Крагујевцу се већ праве Фиат Гранде Панда и Цитроëн е-Ц3. У Сремској Митровици се планира нова фабрика. Електрификација је део стратегије коју и влада и индустрија препознају као неминовну. А онда одете сто километара од Београда и схватите да на тој траси ж можете избројати не више од десетак пуњача. Они брзи од 200+ кЊ стају на прсте једне руке.
Тачан опис ове стихије: једна рука даје субвенције, а друга не гради пуњаче да субвенција има смисла за (мој) народ.
Шта то говори о нама
Постоји удобна прича која се често понавља: Србија је мала земља, у развоју је, мало касни. И то је делом тачно. Али један пуњач на 35.000 становника није кашњење. То је одсуство приоритета.
Када нека земља гради инфраструктуру пре него што је потражња сазрела, шаље поруку да верује у смер кретања. Када гради постројења за производњу електричне опреме, али не гради места где ће се та возила пунити, шаље другачију поруку. Колико год била ненамерна, та порука је јасна: ово је мера краткорочног размишљања.
Електрификација саобраћаја је неминовна и индустрија то јасно види. Питање није да ли ће се десити. Питање је ко ће бити спреман када се деси, а ко ће тада, тек тада, почети да се спрема, и да гради инфраструктуру.
