Imao sam knedlu u grlu kad sam morao da saopštim igračima da nam je zabranjeno da igramo na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Neki od njih su plakali. Meni i danas drhti glas dok pričam o tom trenutku kada su pogaženi olimpijski De Kubertenovi principi da politika ne treba da se meša u sport .
Rekao je ovo pre pet godina nekadašnji selektor košarkaške reprezentacije Jugoslavije legendarni Dušan Ivković.
Ove reči svedoče o jednom vremenu u kojem su političke odluke ugasile neke od najlepših snova plejade jugoslovenskih sportista. Od proljeća 1992. do proljeća 1995. perjanice srpskog sporta su, na pravdi Boga, prognane s međunarodne scene.
Na malavrata do Olimpijskih igara u Barseloni 1992. probila se „šačica“ njih (52) u pojedinačnim sportovima. Bez obeležja svoje zemlje, žigosani tako da ih svi gledaju s podozrenjem. I sa čudnim imenom koje im je smislio nekadašnji britanski premijer Džon Mejdžor – „Nezavisni olimpijski učesnici“?!
Mnogi svetski mediji i dana podsećaju na dugo čekani košarkaški spektakl koji nikad nije odigran, a trebalo je da bude klasik za sva vremena. „Tim snova“ SAD (Majkl Džordan, Leri Bird, Medžik Džonson, Skoti Pipen…) protiv „Belog tima snova“ (Vlade Divac, Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, Dejan Bodiroga…).
Neki od srpskih sportista u najboljim, neponovljivim godinama izgubili su priliku da na najvećoj smotri sporta izvedu tačku za koju su se spremali cijelog života.
Ne smijemo zaboraviti ni fudbalere, koji su izbačeni sa Evropskog prvenstva, iste te 1992. godine. Njihovo mesto je zauzela reprezentacija od koje su bili bolji u kvalifikacijama (Danska), koja je zatim igrom sudbine – postala evropski šampion.
Danas su u koži tadašnjih Jugoslovena ruski sportisti.
No, vratimo se Barseloni.
Jasna
Pod prisilom i nemoći da se nametnuto promeni, u beloj opremi sa znamenjem MOK-a najbolji jugoslovenski pojedinci u atletici, streljaštvu, biciklizmu, boksu, rvanju, tenisu, kajaku, veslanju, džudu i plivanju posebnim avionom iz Budimpešte krenuli su u Barselonu pod velikim pritiskom. Ipak, streljački sport je spasio ugled.
U nikad težim uslovima strelci su osvojili tri medalje. Jasna Šekarić je bila odlična u gađanju iz vazdušnog pištolja. Sa njenom srebrnom medaljom poistovetila se cela nacija.
„Dok su pregovori Jugoslovenskog olimpijskog komiteta i Organizacionog komiteta Olimpijskih igara u Barseloni bili u toku, ja sam se pripremala. Kada sam stigla u Barselonu, selo je bilo otvoreno. Moje rivalke su već nekoliko dana bile tamo, a ja sam bila u Beogradu. Pripremala sam se. Neshvatljivo mi je da neko može da zabrani sportistima da se takmiče.
Najzad, 48 sati pre početka Igara, stigla je vest iz Njujorka. Odluka komisije SB UN za praćenje sankcija prema Jugoslaviji je bila da sportisti naše zemlje mogu da se takmiče u Barseloni samo u pojedinačnoj konkurenciji, bez državnih obeležja, pod imenom ‘nezavisni olimpijski učesnik’, u dahu je ispričala Šekarićeva.
Put Španije moglo je da krene 52 sportista. Košarkaši, iako aktuelni svjetski i evropski šampioni, nisu dobili dozvolu da se bore ni u kvalifikacijama.
„Nismo smeli da imamo ni tehničko osoblje, ni vođe puta. Samo sportisti i 21 trener. Zabranjeno nam je da nosimo opremu sa državnim obeležjima i tek smo u Barseloni dobili odgovarajuću“, dodala je Šekarićeva.
Put u Španiju nije bio lak
„Zbog sankcija, iz naše zemlje nije bilo međunarodnih avio-letova, pa smo najpre morali da idemo do Budimpešte. U Španiju smo doputovali u prvim časovima 25. jula. Te večeri je na programu bila ceremonija otvaranja i defile učesnika, na kojem nismo mogli da učestvujemo. I to nam je bilo zabranjeno. Između ostalog, nismo smeli da govorimo iz koje smo zemlje“, prisetila se Šekarićeva.
Jasna je četiri godine ranije, na Olimpijskim igrama u Seulu, postala šampionka u disciplini vazdušni pištolj, a osvojila je i bronzu u malokalibarskom pištolju.
– Došla sam u Barselonu da branim dve medalje iz Seula. Bila sam višestruka svetska i evropska šampionka, ali nisam smela da kažem odakle sam. Ubrzo smo dobili i opremu. Trenerka, majica, patike. Sve belo i bez ikakvih oznaka. Da koliko-toliko sebi olakšamo situaciju, šalili smo se da smo kuvari – uz osmijeh je naglasila.
Žestoka borba
Kao i uvijek, Jasna je išla po zlato.
– Došla sam u Barselonu da pobedim. U osnovnom delu sam pucala dobro. Plasirala sam se u finale, sa velikim izgledima da osvojim neku od medalja. Završnicu od deset hitaca sam počela odlično, a ubrzo se ukazala potreba za neznatnom korekcijom nišana. Učinila sam to rutinski. Pogodak je bio slabiji od prethodnog. Novo pomeranje nišana i ponovo slab pogodak. I tako nekoliko puta, dok nisam shvatila da sam radila nešto što nisam nikada do tada. Pomerala sam nišan u suprotnom smeru. Zauzela sam šesto mesto – istakla je Šekarićeva.
Nakon četiri dana na programu je bilo takmičenje u gađanju vazdušnim pištoljem.
– Imala sam dovoljno vremena da prebolim propušteno. Na vatrenoj liniji strelišta „Kamp de tir“ u Moljetu stajale su moje stare poznanice i velike rivalke. Pre svih Bugarka Marija Grozdeva, Marina Logvinenko iz Zajednice nezavisnih država (bivši SSSR). Sjajno sam se osećala. Imala sam tremu, ali pozitivnu, onu koja ne sputava.
Prve dve serije odlične, po 98 krugova. Usledio je manji pad zbog zamora, po 97 i 96 krugova, ali, ipak, isuviše dobro i nedostižno za bilo koga do tada. To je bio novi olimpijski rekord osnovnog dela i prvo mesto pred finale. Drugoplasiranu Logvinenko nadmašila sam za dva kruga. Odlučujuću seriju sam počela sa dva „jaka“ centra – 10,5.
A onda je počeo pad. Najveća drama u mojoj karijeri. Obuzela me je neshvatljiva nervoza. Ruka je počela da podrhtava. Ređali su se slabi pogoci. Za zlato, u poslednjoj seriji mi je bio dovoljan i „slab“ centar. Sećam se da sam nanišanila, a u glavi mi se vrtela misao da ću, ako pogodim centar,biti prva, i da ću odbraniti zlato iz Seula. Opaljujem i na monitoru ispred sebe vidim 9,8. Opaljuje i Logvinenko – 10,6. Logvinenko počinje da se raduje, a ja nemam snage ni da se pomerim.
Novi olimpijski rekord
Na semaforu istovetan rezultat: 486,4 kruga. Novi olimpijski rekord. Logvinenko je prva zbog boljeg rezultata finalne serije. Kada sam videla rezultat, počela sam da plačem. Završne scene su bile toliko upečatljive da su našle mesto u spotu najzanimljivijih događaja sa Igara u Barseloni. Imam taj spot, ali… Retko ga gledam“ zaključila je Šekarićeva.
Stevan Pletikosić je donio novu radost osvajanjem bronzane medalje u gađanju iz vazdušne puške, a ništa lošije nije pozdravljena ni bronza Aranke Binder u istoj disciplini. Ono što je najvažnije, sačuvana je tradicija osvajanja medalja na Olimpijskim igrama.
Bilo je ludo
Jedna od najluđih priča jugoslovenskih sportista, dok su iščekivali vesti o (ne)učešću na Igrama u Barseloni, desila se na splavu kod Tome Pantera. Tadsu rukometašice i rukometaši „zalili“ tugu zbog neodlaska na OI u Barselonu 1992. godine.
„Bilo je baš ludo, da vam ne pričam sve detalje. Leteli su instrumenti. Tu je bilo toliko suza i sad sam se naježila. Kada vidite jednog Nenada Peruničića od „tri metra“ kako plače kao dete… Ma, svi smo plakali, Beli Stojanović, Peša (Dragana Pešić Belojević), ja…
Ne može čovek da shvati da četiri godine priprema propadaju. Sve je završeno u duboku zoru i mislim da je Toma Panter posle tog događaja proširio splav“, rekla je u tom momentu najbolja rukometašica planete Svetlana Kitić.
Večno će ostati žal za nastupom pomenutih rukometaša i rukometašica, košarkaša, ali i košarkašica, te vaterpolista, koji su ostali kod kuće, poslije mnogo neprospavanih noći i neizvjesnosti.
Nažalost, sasvim nezasluženo i bez presedana u dotadašnjoj istoriji olimpijskog pokreta. Bez obzira na situaciju, Jugoslovenski olimpijski komitet se stoički držao u tim teškim trenucima.
Saradnja sa Međunarodnim olimpijskim komitetom je sačuvana i to je bila odskočna daska za dalje aktivnosti jugoslovenske sportske diplomatije, koja je imala jedan jedini cilj: povratak sporta sa područja Srbije i Crne Gore na međunarodnu scenu. Taj povratak je uslijedio tri godine kasnije kad su sankcije ublažene, a poslije toga suspendovane. Nakon četiri teške i neizvjesne godine „plavi“ su se vratili na veliku olimpijsku pozornicu u Atlanti 1996. godine, tačno na stogodišnjicu modernog olimpijskog pokreta, i nastavili tradiciju osvajanja olimpijskih odličja. Barselona je uvijek bila lijepa, mirisna, ljeti pomalo i zavodljiva, ali bila i ne ponovila se u tom nesportskom kontekstu.
