Имао сам кнедлу у грлу кад сам морао да саопштим играчима да нам је забрањено да играмо на Олимпијским играма у Барселони 1992, због санкција Савета безбедности Уједињених нација. Неки од њих су плакали. Мени и данас дрхти глас док причам о том тренутку када су погажени олимпијски Де Кубертенови принципи да политика не треба да се меша у спорт .
Рекао је ово пре пет година некадашњи селектор кошаркашке репрезентације Југославије легендарни Душан Ивковић.
Ове речи сведоче о једном времену у којем су политичке одлуке угасиле неке од најлепших снова плејаде југословенских спортиста. Од прољећа 1992. до прољећа 1995. перјанице српског спорта су, на правди Бога, прогнане с међународне сцене.
На малаврата до Олимпијских игара у Барселони 1992. пробила се „шачица“ њих (52) у појединачним спортовима. Без обележја своје земље, жигосани тако да их сви гледају с подозрењем. И са чудним именом које им је смислио некадашњи британски премијер Џон Мејџор – „Независни олимпијски учесници“?!
Многи светски медији и дана подсећају на дуго чекани кошаркашки спектакл који никад није одигран, а требало је да буде класик за сва времена. „Тим снова“ САД (Мајкл Џордан, Лери Бирд, Меџик Џонсон, Скоти Пипен…) против „Белог тима снова“ (Владе Дивац, Александар Ђорђевић, Жарко Паспаљ, Предраг Даниловић, Дејан Бодирога…).
Неки од српских спортиста у најбољим, непоновљивим годинама изгубили су прилику да на највећој смотри спорта изведу тачку за коју су се спремали цијелог живота.
Не смијемо заборавити ни фудбалере, који су избачени са Европског првенства, исте те 1992. године. Њихово место је заузела репрезентација од које су били бољи у квалификацијама (Данска), која је затим игром судбине – постала европски шампион.
Данас су у кожи тадашњих Југословена руски спортисти.
Но, вратимо се Барселони.
Јасна
Под присилом и немоћи да се наметнуто промени, у белој опреми са знамењем МОК-а најбољи југословенски појединци у атлетици, стрељаштву, бициклизму, боксу, рвању, тенису, кајаку, веслању, џуду и пливању посебним авионом из Будимпеште кренули су у Барселону под великим притиском. Ипак, стрељачки спорт је спасио углед.
У никад тежим условима стрелци су освојили три медаље. Јасна Шекарић је била одлична у гађању из ваздушног пиштоља. Са њеном сребрном медаљом поистоветила се цела нација.
„Док су преговори Југословенског олимпијског комитета и Организационог комитета Олимпијских игара у Барселони били у току, ја сам се припремала. Када сам стигла у Барселону, село је било отворено. Моје ривалке су већ неколико дана биле тамо, а ја сам била у Београду. Припремала сам се. Несхватљиво ми је да неко може да забрани спортистима да се такмиче.
Најзад, 48 сати пре почетка Игара, стигла је вест из Њујорка. Одлука комисије СБ УН за праћење санкција према Југославији је била да спортисти наше земље могу да се такмиче у Барселони само у појединачној конкуренцији, без државних обележја, под именом ‘независни олимпијски учесник’, у даху је испричала Шекарићева.
Пут Шпаније могло је да крене 52 спортиста. Кошаркаши, иако актуелни свјетски и европски шампиони, нису добили дозволу да се боре ни у квалификацијама.
„Нисмо смели да имамо ни техничко особље, ни вође пута. Само спортисти и 21 тренер. Забрањено нам је да носимо опрему са државним обележјима и тек смо у Барселони добили одговарајућу“, додала је Шекарићева.
Пут у Шпанију није био лак
„Због санкција, из наше земље није било међународних авио-летова, па смо најпре морали да идемо до Будимпеште. У Шпанију смо допутовали у првим часовима 25. јула. Те вечери је на програму била церемонија отварања и дефиле учесника, на којем нисмо могли да учествујемо. И то нам је било забрањено. Између осталог, нисмо смели да говоримо из које смо земље“, присетила се Шекарићева.
Јасна је четири године раније, на Олимпијским играма у Сеулу, постала шампионка у дисциплини ваздушни пиштољ, а освојила је и бронзу у малокалибарском пиштољу.
– Дошла сам у Барселону да браним две медаље из Сеула. Била сам вишеструка светска и европска шампионка, али нисам смела да кажем одакле сам. Убрзо смо добили и опрему. Тренерка, мајица, патике. Све бело и без икаквих ознака. Да колико-толико себи олакшамо ситуацију, шалили смо се да смо кувари – уз осмијех је нагласила.
Жестока борба
Као и увијек, Јасна је ишла по злато.
– Дошла сам у Барселону да победим. У основном делу сам пуцала добро. Пласирала сам се у финале, са великим изгледима да освојим неку од медаља. Завршницу од десет хитаца сам почела одлично, а убрзо се указала потреба за незнатном корекцијом нишана. Учинила сам то рутински. Погодак је био слабији од претходног. Ново померање нишана и поново слаб погодак. И тако неколико пута, док нисам схватила да сам радила нешто што нисам никада до тада. Померала сам нишан у супротном смеру. Заузела сам шесто место – истакла је Шекарићева.
Након четири дана на програму је било такмичење у гађању ваздушним пиштољем.
– Имала сам довољно времена да преболим пропуштено. На ватреној линији стрелишта „Камп де тир“ у Мољету стајале су моје старе познанице и велике ривалке. Пре свих Бугарка Марија Гроздева, Марина Логвиненко из Заједнице независних држава (бивши СССР). Сјајно сам се осећала. Имала сам трему, али позитивну, ону која не спутава.
Прве две серије одличне, по 98 кругова. Уследио је мањи пад због замора, по 97 и 96 кругова, али, ипак, исувише добро и недостижно за било кога до тада. То је био нови олимпијски рекорд основног дела и прво место пред финале. Другопласирану Логвиненко надмашила сам за два круга. Одлучујућу серију сам почела са два „јака“ центра – 10,5.
А онда је почео пад. Највећа драма у мојој каријери. Обузела ме је несхватљива нервоза. Рука је почела да подрхтава. Ређали су се слаби погоци. За злато, у последњој серији ми је био довољан и „слаб“ центар. Сећам се да сам нанишанила, а у глави ми се вртела мисао да ћу, ако погодим центар,бити прва, и да ћу одбранити злато из Сеула. Опаљујем и на монитору испред себе видим 9,8. Опаљује и Логвиненко – 10,6. Логвиненко почиње да се радује, а ја немам снаге ни да се померим.
Нови олимпијски рекорд
На семафору истоветан резултат: 486,4 круга. Нови олимпијски рекорд. Логвиненко је прва због бољег резултата финалне серије. Када сам видела резултат, почела сам да плачем. Завршне сцене су биле толико упечатљиве да су нашле место у споту најзанимљивијих догађаја са Игара у Барселони. Имам тај спот, али… Ретко га гледам“ закључила је Шекарићева.
Стеван Плетикосић је донио нову радост освајањем бронзане медаље у гађању из ваздушне пушке, а ништа лошије није поздрављена ни бронза Аранке Биндер у истој дисциплини. Оно што је најважније, сачувана је традиција освајања медаља на Олимпијским играма.
Било је лудо
Једна од најлуђих прича југословенских спортиста, док су ишчекивали вести о (не)учешћу на Играма у Барселони, десила се на сплаву код Томе Пантера. Тадсу рукометашице и рукометаши „залили“ тугу због неодласка на ОИ у Барселону 1992. године.
„Било је баш лудо, да вам не причам све детаље. Летели су инструменти. Ту је било толико суза и сад сам се најежила. Када видите једног Ненада Перуничића од „три метра“ како плаче као дете… Ма, сви смо плакали, Бели Стојановић, Пеша (Драгана Пешић Белојевић), ја…
Не може човек да схвати да четири године припрема пропадају. Све је завршено у дубоку зору и мислим да је Тома Пантер после тог догађаја проширио сплав“, рекла је у том моменту најбоља рукометашица планете Светлана Китић.
Вечно ће остати жал за наступом поменутих рукометаша и рукометашица, кошаркаша, али и кошаркашица, те ватерполиста, који су остали код куће, послије много непроспаваних ноћи и неизвјесности.
Нажалост, сасвим незаслужено и без преседана у дотадашњој историји олимпијског покрета. Без обзира на ситуацију, Југословенски олимпијски комитет се стоички држао у тим тешким тренуцима.
Сарадња са Међународним олимпијским комитетом је сачувана и то је била одскочна даска за даље активности југословенске спортске дипломатије, која је имала један једини циљ: повратак спорта са подручја Србије и Црне Горе на међународну сцену. Тај повратак је услиједио три године касније кад су санкције ублажене, а послије тога суспендоване. Након четири тешке и неизвјесне године „плави“ су се вратили на велику олимпијску позорницу у Атланти 1996. године, тачно на стогодишњицу модерног олимпијског покрета, и наставили традицију освајања олимпијских одличја. Барселона је увијек била лијепа, мирисна, љети помало и заводљива, али била и не поновила се у том неспортском контексту.
