Потреба човека да мисли о Достојевском и дан и ноћ, не долази само у доба облетница и опомена кроз штампу.
А кад дође то време, тама попадне по свој осталој литератури света.
Простре се велики облак а над облаком се диже оно што ће за човека увек бити загонетно и страшно, али увек остати тачка чежње – врхунац, врх изнад познатог и постигнутог, усамљени, над громадама земље и камена и људских станишта узвинути – врх над врховима.
Достојевски је врх над врховима, сур самотан, тужан, али врх.
Сва обрађена тела, све косе и падине, све шуме и перивоји и насеља могу бити, и јесу, својина других народа и раса, али врх је наш, словенски.
На највишој тачки човечнога, страдалнога, и зато доброга и смелога, пободена је застава руска, словенска.
Врх није са животом, он је над животом.
Са Достојевским, Словенство није донело у свет ни јасноћу, ни корисност, ни веселост; донело је жеђи мучне и ватрене: жеђ за савршенством, жеђ за остварењем односа између ограничених јединки и идеје Бога; жеђ за сарадњом васељенском човека.
Дело Достојевског није литература, него чудо.