Чувеном „Коларцу“ припада комплекс од 6.300 квадратних метара и две зграде саграђене још тридесетих година прошлог века. Трошкови одржавања и рачуни за грејање, воду, струју су огромни, па је значајна установа у време пандемије била на ивици егзистенције.
Клавир за који се 33 године сматрало да је нестао, пре нешто више од годину дана враћен је у Коларчеву задужбину. Стигао је у то здање први пут у јануару 1932. године.
„И на том клавиру су свирали Сергеј Прокофјев, Артур Рубинштајн и највећи пијанисти 20. века. Коларац је заправо симбол једног друштва у најлепшем могућем смислу. Ту је пуно Нобеловаца гостовало, ту су говорили и Андрић, Црњански, Владета Јеротић, разни, разни интересантни људи, Жан Пол Сартр, Рабиндранат Тагоре, Бернард Шо“, изјавио је директор Коларчеве задужбине Александар Пековић.
Светски познати виолиниста Стефан Миленковић, каже: „Ово је наша уметничка, духовна, музичка кућа у Београду“.
Иако је данас „Коларац“ место где се окупљају љубитељи класичне музике, филма и ликовне уметности, задужбина је била и прва школа енглеског и француског језика у Србији.
Од када је 1932. саграђена, комплетно је реновирана само једном, 1962. А после тога, управници су се сналазили како је ко умео.
Често су организовали и концерте како би прикупили новац за опремање и реновирање. Од 2011. задужбина се сама финансира, продајом улазница и изнајмљивањем простора, а током пандемије коронавируса умало је била затворена, јер није било програма.
Тада су помагли Град Београд, Министарство културе, а било је и донација публике.
„Хајде да се осврнем и на то са осмехом. Сам Илија Коларац је половином 19. века направио механизам одрживости који би био функционалан и данас. Међутим, средином, и у другој половини прошлог века је национализацијом одузет највећи део његове имовине која је заправо служила да помаже рад овог центра. Ми имамо поступак реституције, боримо се да успоставимо тај механизам који је оснивач дао, да би ова институција и здање била на част и корист свом народу“, испричао је директор Пековић.
Прошле године задужбина је сопственим приходима покрила више од 80 одсто трошкова, а надају се да ће то ове године бити и 90 одсто. А уз Моцарта, Шостаковича и Бартока, са публиком ће прославити јубилеј у недељу од 20 часова, у нади да никада више неће морати да се боре за опстанак.
Илија Милосављевић Коларац – од сиромаштва до задужбинарства
Илија Милосављевић родио се 1800. године у селу Колари, код Смедерева. У свом селу учио је основну школу, а затим је у Вршцу радио у трговини и учио трговачки посао.
Из Вршца се 1817. преселио у Београд, где је постао трговачки калфа. Ту се и оженио Синђелијом, кћерком трговца Милутина Радовановића, код кога је радио. Своју прву радњу отворио је у данашњој Дубровачкој улици.
Из Београда одлази за Панчево 1828. и тргује свињама.
Своје интересовање за књижевност и просвету исказује тиме што, заједно са женом, 1854. постаје члан Матице српске. Истовремено даје новац за штампу Грофа од Монте Христа Александра Диме, у преводу Милана Д. Рашића.
После Синђелијине смрти, 1856. године, вратио се у Београд, где је трговао сољу и шалитром. Испод Варошкапије, у данашњој Поп Лукиној улици, купио је земљиште и саградио кућу.
Другу кућу подигао је на Стамболкапији, данашњем Тргу Репубилке. Заједно са војводом Томом Вучићем 1857. основао је Фонд за помињање оних који су изгинули за Oтаџбину.
Новац из фонда трошен је на помне погинулима у борбама за ослобођење од турске власти. На позив Светозара Милетића, 1861, дао је прилог за оснивање Српске правне академије у Новом Саду. Oвим средствима управљала је Матица српска.
Године 1878. био је оптужен и осуђен за велеиздају, за учешће у Тополској побуни. У затвору је провео неколико месеци, после чега је помилован.
Из затвора се вратио нарушеног здравља и исте године, 6. октобра (по старом календару) умро је у својој кући на Стамболкапији.
Књижевни фонд и Универзитет
Коларац је 1861. године основао Књижевни фонд. Oд својих прихода годишње издваја 100 дуката за подршку књижевности и објављивање дела на српском језику која „часност, родољубије и полезна знања у народу распростиру“.
До 1874. помогао је објављивање 42 дела, међу којима је највише било превода.
Коларац је тестаментом из 1877. оставио 10.000 дуката за Књижевни фонд како би помагао „људима који пишу за народну просвету, а нису у стању сами у штампу давати“.
Oдбор је такође био овлашћен да издаје уџбенике и поклања их сиромашним ученицима, а књиге чије је објављивање помагао Фонд морале су бити штампане ћирилицом.
Коларац наглашава да средства треба да буду доступна и Србима „са оне стране“, односно изван тадашње Кнежевине Србије, ако њихова дела заслужују помоћ.
Својим тестаментом, Коларац је 1878. године сав свој иметак оставио српском народу у циљу ширења науке и културе. Oд свег имања требало је основати Фонд за подизање српског универзитета, који ће се звати Универзитет Илије М. Коларца основан сопственим трудом на корист свога народа.
Складно здање Коларчеве задужбине подигнуто је 1932. године. Архитекта Петар Бајаловић најпре је приступио решавању проблематике простора концертне дворане.
У изградњи су примењена најсавременија научна знања о акустици тог времена, па се Велика дворана и данас сматра најакустичнијом салом за потребе музичких извођења у Београду.
Зграда на Студентском тргу свечано је отворена концертом Београдске филхармоније у концертној дворани, 4. фебруара 1932.
Коларчев народни универзитет је од почетка отворен за људе из различитих друштвених слојева, различитог нивоа образовања, различитог узраста, за све оне жељне знање и свесне његове вредности. Oн је био окренут и онима које су животне оклоности онемогућиле да се редовно школују.
Oсновни циљ Универзитета од почетка је био „да шири научна знања и схватања, да развија утицај примењених наука у народном животу и привреди, и да непрестано поучава у појединим вештинама и умењима“.
Народни универзитет, између осталог, био је отворен и према практичним знањима, те су у њему организовани курсеви за пољопривреднике, занатлије, трговце и чиновнике.
Илија Милосављевић Коларац оставио је српском народу огроман део свега стеченог за живота. Оставио, како би његов народ могао да направи корак више, чак и корак више од онога што је сам успео. Иако је живот започео у сиромаштву, Коларац се одрекао материјалног схватајући да право богатство лежи у образовању и да управо образовање има кључну улогу за просперитет српског народа.
