Тамни бркови, широк осмех, фармерке, пругаста светла кошуља испод смеђе кожне јакне огрнуте преко широких рамена и главни циљ да насамари уштогљеног пријатеља Милана – чувени хер Жика.
Уз велики таленат и шарм који плени, Драгомир Бојанић Гидра је одиграо више од 100 улога, али је за многе најупечатљивија Живојина Жике Павловића у серијалу филмова „Жикина династија“.
Али био је и Кондор у партизанским филмовима „Валтер брани Сарајево“, полицијски сарадник Немаца Микула у „Отписанима“, али и трамвајџија у „Шмекеру“ са Жарком Лаушевићем.
Увесељавао је генерације Југословена, а многе реплике знају и они рођени неколико деценија после смрти и глумца и заједничке земље.
Од сирочета до глумца
Сета и туга у очима које су обележиле живот великог глумца и комичара потицале су вероватно још из раног детињства.
Отац му је убијен, а мајка је умрла од туберкулозе за време рата.
„То га је учинило дарежљивијим и бољим човеком, али је тугу и сету добро крио“, каже његова ћерка Јелена Бојанић.
Ретко је причао о томе и то само кад попије, јер га је болело.
Гидрина животна прича прати и историју Југославије – рођен је у Краљевини, преживео страхоте Другог светског рата, искусио сиромаштво и рађање нове државе, окусио златне југословенске деценије и сведочио распаду земље.
Рођен је у Крагујевцу 13. јуна 1933.
Мајка му је била учитељица Женске гимназије, а отац официр Југословенске војске и припадник елитне јединице Гарде који је стрељан.
Од девете године, Гидра, што је Драги на шатровачком, остаје сироче и готово на улици.
У родном граду је завршио основну и средњу школу за прераду меса и воћа.
Радио је у фабрици конзерви „Црвена звезда“, коју је касније у шали називао „конзерваторијум“.
Из фабричких хала улази у свет глуме, најпре у аматерском, а затим у крагујевачком Народном позоришту.
Због талента који је већ тад испољио, колеге му помажу да упише Академију позоришних уметности у Београду, где је имао срећу да сретне професора Рашу Плаовића.
„Глумци из Крагујевца су ми купили одело за пријемни, све што треба, али је он дошао у Београд без динара.„После пријемног, Раша га је питао `имаш ли ти где да спаваш`, он каже `имам, наравно`, а то је вероватно била железничка станица“, препричава ћерка уз осмех.
„Онда је Раша дискретно рекао госпођама што чисте да један клозет за метле рашчисте док се он не снађе преко лета, да до септембра спава тамо.
Три пута се венчавао са истом женом
У истој класи била је и Љиљана Љаља Контић, Гидрина животна љубав.
Забављали су се од студентских дана, затим венчали, па развели, па венчали, па развели и опет венчали, прича ћерка са осмехом.
„Ја сам ћерка из другог брака“, каже у шали 52-годишња преводитељка.
Љаља је играла мање од супруга, али веома запажене улоге попут Љепосаве у хумористичкој серији „Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо“.
Гидра је стасавао је у генерацији врхунских глумаца – Велимира Бате Живојиновића, Мије Алексића, Зорана Радмиловића, Стеве Жигона, Ташка Начића, Љубише Самарџића, Паје Вујисића, Миодрага Петровића Чкаље.
Играо је у бројним драмама и вестернима које је снимао понекад под именом Ентони Гидра.
Због проблема с алкохолом је некад правио проблеме током снимања, а због склоности пићу су га некад редитељи и продуценти заобилазили.
Ујутро је пио кафу и тражио само једно пиће – најчешће је пио вотку с водом.
Кад је требало да одигра сцену говорника у филму Тимочка буна, данима нису успевали да га одрже трезним да прецизно изговори текст у продукцијски скупој сцени са десетинама статиста, препричава Јован Марковић, сценариста и Гидрин пријатељ.
Засмејавао до последњег дана
Када се разболео 1993, у Југославији је већ буктао рат.
Месец дана пред смрт лежао је на одељењу онкологије на Војно медицинској академији у Београду, где су тада довођени рањеници са ратишта.
„Медицинске сестре довозе те младе рањенике у колицима до татине болничке собе и Гидра им прича вицеве у четири ујутру. „Знали смо да му је крај, сестре му шверцују цигарете. А у његовој соби дежурни лекари и рањеници се смеју његовим фазонима“, испричала је ћерка Јелена у интервјуу за Недељник.
Преминуо је у 60. години 11. новембра 1993. и сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
