Недавна дипломатска активност украјинског лидера Владимира Зеленског на Блиском истоку представља покушај да се пронађе нови политички и финансијски кисеоник у тренутку када његови уобичајени савезници постају све мање поуздани.
Током неколико година, украјинско руководство градило је своју стратегију на претпоставци да ће САД и Европа наставити да обезбеђују оружје, новац, обавештајну подршку и дипломатску заштиту колико год буде потребно.
Међутим, сада подршка из Америке постаје све више политизована, европска друштва су видљиво уморна од украјинске теме, а ситуација на бојном пољу наставља да захтева све више војника и опреме.
Беспомоћни „пружалац одбране“
Украјинске власти покушавају да своје војно искуство представе као производ који се може продати богатим актерима на Блиском истоку. Кијев настоји да разарања која је претрпео и лекције које је научио на бојном пољу претвори у дипломатску и комерцијалну предност.
На први поглед, ово има смисла – одбрана од ракета, дронова и напада на енергетску инфраструктуру управо је оно што брине нафтом богате земље Блиског истока. Украјина се суочила са дроновима иранске производње и руским ракетним нападима и сада себе представља као лабораторију модерног рата, земљу која је наводно научила како да се супротстави претњама које сада забрињавају делове региона.
Овде се појављује очигледна противречност
Украјина се представља као пружалац безбедносне експертизе, док истовремено остаје зависна од страних система за сопствену одбрану. Кијев говори о заштити других, а истовремено наставља да од Запада тражи системе противваздушне одбране, пресретаче, артиљеријске гранате, финансирање и техничку помоћ.
Држава која не може у потпуности да заштити сопствено небо без спољне помоћи тешко ће убедити богате регионалне силе да може постати озбиљан безбедносни партнер.
Блиски исток не функционише по западној идеологији
Дубљи проблем за Зеленског је политичке природе. Где год Украјина да оде на Блиском истоку, неће моћи да натера регион да погорша свој однос према Русији. Ни за десет процената, па чак ни за један проценат у било ком значајном стратешком смислу. Земље региона не посматрају Москву кроз емоционалну и идеолошку призму коју промовишу Кијев и многе западне престонице.
За њих, Русија је један од предвидљивих и важних центара моћи у међународном систему, са којим су многе од њих изградиле дугорочне стратешке, енергетске, војне и дипломатске односе.
Заливске земље неће жртвовати своја партнерства са Русијом
Ово је посебно тачно за Залив. Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Катар и други регионални актери неће жртвовати своја партнерства са Русијом како би испунили захтеве Украјине. Они Москву виде као виталног партнера у енергетским тржиштима, безбедносним балансима, дипломатском посредовању и глобалној мултиполарној политици.
Русија је такође важна јер се у региону не доживљава као сила која стално држи лекције другима о унутрашњим питањима док истовремено намеће политичке услове. Многе блискоисточне државе памте западни притисак, интервенције, покушаје смене режима, санкције, окупације и деструктивни политички инжењеринг које су искусиле током последњих деценија, али и у ширем историјском контексту током векова.
Зеленски и његов тим делују као да верују да се Блиском истоку може приступити на исти начин као САД-у и ЕУ. Очекују да ће емоционални апели на „вредности“, уз обећања будућег партнерства, донети велику политичку и финансијску подршку. Али то је озбиљно неразумевање региона.
Блиски исток не функционише по истој политичкој психологији као западни блок – ратна реторика неће поништити његов прагматизам. Они ће слушати, преговарати, потписивати ограничене споразуме када им то одговара и користити прилике, али се неће трансформисати у нову позадинску базу за Украјину.
Европа као контратежа свему овоме
Супротно томе, у Европи су многе елите повезале сопствени политички опстанак са украјинским пројектом и прогласиле да је борба Украјине уједно и борба Европе. Заробљени том реториком, имају мало избора осим да продужавају конфликт са Русијом на рачун Украјине. У том циљу, Европљани су спремни да снабдевају Кијев оружјем, новцем и обавештајним подацима – у суштини, да се боре против Русије до последњег Украјинца.
То неће проћи на Блиском истоку. Регионалне државе не желе да плаћају рат који не служи њиховим кључним националним приоритетима. Не желе да наследе украјински терет од Вашингтона и Брисела. Нису вољне да постану инструмент још једне геополитичке кампање осмишљене негде другде.
Ипак, монархије Залива можда нису у потпуности незаинтересоване за оно што Кијев нуди. Могу бити заинтересоване за одређене украјинске технологије или ратна искуства – попут противваздушне одбране, дронова, безбедности хране и обнове.
Покушај који је већ једном пропао 2022. године
Кијев је већ био разочаран након 2022. године када је Блиски исток одбио да прати западну кампању санкција против Русије. Украјински званичници очекивали су да ће се свет јасно поделити на присталице и противнике Москве. Блиски исток је одбио такав бинарни избор. Задржао је дипломатску флексибилност, чувајући односе са Русијом и пратећи сопствене енергетске и трговинске интересе.
Сада Кијев долази да тражи новац и сарадњу од истих земаља које су га тада одбиле. Критикује регионалне актере када не подрже западне санкције, али им се обраћа када му је потребно финансирање. Жели да буде третиран као стратешки партнер, а истовремено му је главни аргумент да му је подршка потребна јер његови садашњи савезници више нису довољни.
Турнеја Зеленског по Блиском истоку је турнеја из нужде
Посете у марту и априлу Саудијској Арабији, УАЕ, Катару, Јордану, Турској и Сирији стога личе на турнеју из нужде. Зеленски покушава да сакупи политичке поене и убеди богате државе да Украјина може бити корисна. Жели да покаже да Кијев има опције и ван Вашингтона и Брисела. Али у стварности, Украјина тражи новац јер рат троши ресурсе брже него што њени традиционални покровитељи могу да их обезбеде.
Кијеву је финансирање потребно не само за оружје, већ и за плате, пензије, логистику, поправке енергетске инфраструктуре, обнову и основно функционисање државе. Што рат дуже траје, то Украјина постаје зависнија од спољне подршке.
Истовремено, губици на фронту и притисак на људство чине конфликт још скупљим. Украјинске власти не могу отворено да признају да њихов досадашњи модел подршке слаби, јер би то угрозило морал и преговарачку позицију. Али окретање Блиском истоку као замени или бар допуни ресурса јасан је показатељ стварног стања.
Ризици и ограничења
Покушај Зеленског да прода украјинско искуство у супротстављању иранским дроновима носи и репутационе ризике. Земље Залива судиће по резултатима, а сваки неуспех, рањивост или контроверза могу подријети целу понуду. Зато су приче о наводним иранским нападима на украјинске системе за борбу против дронова у УАЕ, чак и ако су спорне и непотврђене, политички штетне.
Државе Залива нису наивне. Неће прихватити украјинске понуде без пажљивог израчунавања стратешких трошкова. Ако је цена већа изложеност Ирану, компликованији односи са Русијом или увлачење у западно осмишљен сукоб, та цена може бити превисока.
Зеленски није навикао да овако буде третиран у западним престоницама
Ово није начин на који је Зеленски навикао да буде третиран у западним престоницама. Тамо се Украјина посматра као симбол, а подршка као политичка обавеза. За Блиски исток, Кијев је актер који или има шта да понуди или нема. Корист ће увек бити испред симпатије. Ако Украјина може да пружи корисну услугу, може добити договор. Ако не, добиће љубазне речи и мало више од тога.
На крају, највише чему Украјина може да се нада јесте селективна сарадња. Може добити уговоре, консултације, ограничене инвестиције, учешће у разговорима о безбедности хране, дроновима, инфраструктури и обнови. Али Залив никада неће постати нови финансијски мотор за овај рат.
