Прије 100 година могли смо рећи: „Кина је прошлост, Европа садашњост, САД будућност“. Данас можемо рећи: „Европа је прошлост, САД садашњост, Кина будућност“. А будућност је сада.
Овако је у уводу свог предавања „Односи између великих сила у мултиполарном свијету“ укратко описао стање у свијету професор Џанг Вејвеј, које је одржано на Факултету политичких наука у Бањалуци.
Професор Вејвеј је један од водећих свјетских стручњака из области међународних односа, а иза себе има богату дипломатску каријеру.
Кључна тачка Вејвејове анализе је деконструкција западног увјерења у универзалност либералне демократије. Реферишући на своју чувену дебату са Френсисом Фукујамом из 2011. године, Вејвеј истиче неуспјех прогноза о „нужној демократизацији” Кине.
Умјесто транзиције ка западном моделу, Кина је развила сопствени цивилизацијски модел заснован на двије фазе:
- Инфраструктурна консолидација (1949–1978): Постављање социјалних и политичких темеља без којих каснији раст не би био могућ.
- Технолошки и економски скок (1979–данас): Фаза у којој је Кина, према Вејвеју, не само сустигла већ и престигла Запад у кључним областима.
Технолошки суверенитет и војна реалност
Анализа моћи професора Вејвеја дубоко је укоријењена у мерљивим параметрима. Податак да Кина предњачи у 57 од 64 кључне технологије сугерише да се центар научне гравитације неповратно помјерио на Исток. Посебан акценат стављен је на вјештачку интелигенцију, гдје кинески људски капитал (7,5 милиона научника) ствара квантитативну и квалитативну предност коју Запад тешко може да испрати.
Његова опаска о систему одбране и хиперсоничном оружју носи јасну поруку: ера апсолутне америчке поморске доминације је завршена. Помињање Србије и НАТО агресије служи као историјски параметар који илуструје како технологија директно дефинише национални суверенитет.
Криза западног политичког система
Вејвеј износи смјелу тезу да је амерички политички систем остао „заробљен у прединдустријском добу”, неспособан да се носи са изазовима технолошке ере. Он популизам у САД не види као случајност, већ као системску грешку која води ка деградацији рационалног управљања.
Називајући САД „папирним тигром” који покушава да сачува фасаду моћи, професор указује на тактичке поразе на Блиском истоку (однос са Ираном) као доказе слабљења стратешке кохерентности Вашингтона.
Мултиполарност као нова нормалност
За разлику од евроцентричног погледа на свијет, Вејвејова визија препознаје три главна актера – Кину, Русију и САД, док Европу види као маргинализованог посматрача сопствене слабљења моћи.
Кина више не тежи ка томе да буде прихваћена од стране Запада; она креира нови глобални стандард који комбинује технократску ефикасност са цивилизацијским специфичностима. У том контексту, „будућност која је већ почела” захтијева потпуно ново разумијевање политичких процеса у којем идеолошке флоскуле уступају мјесто статистици развоја и технолошкој доминацији.
Александар Стојановић за Компасинфо
