Био је фанатик свог заната. У име уметности, испијао је хектолитре пива на сцени, нокаутирао колеге на сету и бежао из болничке постеље на позоришне даске. Истовремено детиње ташт (“Ко каже да сам добар? Ја сам најбољи!”) и самозатајан (“Глумац је тек бедни слуга његова величанства лика”), Данило Бата Стојковић запамћен је као један од највећих српских комичара свих времена.
Рођен је у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији, а одрастао је у породице Алексе Стојковића, имућна велетрговца дрветом и угљем. Кад је почео Други светски рат, породица су снашле невоље.
“Немци су мом оцу одузели све што је имао. Оставили су му само пет пробушених златних дуката, с којима је купио коње и кола како би одшколовао мене и брата. Кад је ратни вихор протутњао, отац се поновно почео уздизати, попут феникса”, испричао је једном глумац.
Као дечак, гајио је дубоко поштовање према старијем брату Живораду, који ће постати угледни публицист. Али и дубоки презир према математици, због које је као 14-годишњак пао разред и отишао на радну акцију. Оно што се чинило као немили догађај показаће се као благослов под кринком. Током шљакерске “гаже”, Бата Стојковић упознаје Бранка Вујовића, љубитеља класичне књижевности и ерудита. Опчињен његовим рецитовањем, момак доноси одлуку да ће постати глумац.
Глумачки почетак
Тако је и било. Након матуре, из прве “упада” на Академију драмских уметности. Био је миљеник професора. Талентован, страствен, предат позиву. Од глуме га је могло одвојити само једно картање. Партнер “у злочину” најчешће му је био колега Беким Фахмиу. Неретко су се, у играчком заносу, знали узајамно извређати на пасја кола, па и потући, да би већ сутрадан седели у биртији и наздрављали крушковцем као најбољи пријатељи.
Током ангажмана у култном “Атељеу 212”, његова преданост послу постала је легендарна. У представи “Аудијенција” глумио је Сладека, директора пивоваре. Током четрдесет минута, колико траје једночинка, Сладек је без престанка пио пиво, што је значило да глумац мора испразнити седамнаест боца. Инсистирајући на аутентичности, категорички је одбио заменити алкохолно пиће соком од јабуке. Из вечери у вечер, публици би се – пијан као летва – дубоко поклонио, а потом “скокнуо” у оближњи кафић на дупли вињак!
Испресивне улоге
Најимпресивније улоге остварио је у осамдесетим годинама прошлог века. Тада је по сценаријима Душана Ковачевића снимио низ култних комедија, односно сатира на балкански начин живота. У ремек-делу “Ко то тамо пева”, комедији о доживљајима путника климавог аутобуса – која функционише и као алегорија распада државе – маестрално је портретирао улицканог германофила Брку који, нетом након што преживи пад у ледену реку, весело констатира: “Овакви као ја не даве се лако”. У култном филму “Маратонци трче почасни круг”, бурлески о пет нараштаја погребничке породице Топаловић, бриљирао је у улози Лакија, прагматичног човека који младом жиголу плаћа да растави његовог сина од “оне курве Кристине”. На снимању потоњег, оставио је модрице на лицу колеге Драгана Диклића: премда је сценаријем било предвиђено да му опали неколико благих пљуски, Бата Стојковић је несрећника толико снажно распалио по глави да је овај завршио у граби!
Сарадња Стојковић-Ковачевић наставила се “Сабирним центром”, гротескним приказом загробна живота, да би врхунац досегла у “Балканском шпијуну”: глумац је надмашио самог себе улогом Илије Чворовића, идеолошког параноика увјереног да је његов подстанар агент страних сила који покушава срушити државу. Са Стојковићевим аперкатом упознао се и Бора Тодоровић, који је портретирао злосретна подстанара – из сраза с његовом шакетином изишао је са зубом мање!
Био је весељак који је свима окретао рунде, али и изразито храбар човек.
До краја живота живео глуму
“Једном је приликом наоружани мушкарац ушао у ресторан у којем је Данило седео након представе. Кад је запретио шанкеру, тражећи сав новац из благајне, мој муж је устао те голорук кренуо према лопову, вичући: ‘Што изводиш с тим револвером, желиш ли убити некога? Напоље, битанго једна!’. Невероватно, али криминалац се уплашио и истрчао из ресторана!”, испричала је глумчева супруга Олга, инспицијентица “Атељеа 212”.
6. Кад су му дијагностицирали карцином плућа, одлучио је наставити с послом. Последњу преставу, “Корешпонденцију”, одиграо је једва стојећи на ногама. Лекарки су му забранили да излази на позорницу, али су на крају, схвативши да су њихови протести узалудни, сели у гледалиште и представу погледали из првог реда. Кад се застор спустио, глумац се завалио у фотељу те с болно-усхићеним осмехом рекао: “На тренутак сам се осећао као да сам оздравио!”. Био је то, међутим, крај. Четири дана касније, 16. марта 2002. године, срце Данила Бате Стојковића заувек је престало куцати.
