Жељни позоришта у којем ће се играти авангардни комади, група уметника (глумци, сликари, редитељи) оснива Атеље 212 пре 67 година. Прва завеса подигнута је у сали старе „Борбе“. Тада је одигран „Фауст“, у режији Мире Траиловић, касније управнице и симбола овог театра. У сали са 212 места, рађала се београдска авангарда.
Према појединим изворима, театар је добио име по 212 столица колико их тада било у сали „Борбе“. Постоји и веровање да му је име доделио Борислав Михајловић-Михиз, по апартману 212, лондонског хотела у којем је рођен Александар Други Карађорђевић.
У Атељеу 212 је игран забрањиван комад Семјуела Бекета – „Чекајући Годоа“. Било је то прво постављање овог дела у Источној Европи. Његово играње отворило је позоришни пут и другим авангардним писцима – Фокнеру, Камију, Пинтеру, Џојсу. Али и домаћим – Александру Поповићу, Душану Ковачевићу, Брани Црнчевићу.
На челу позоришта најпре су били Радош Новаковић и Бојан Ступица. Пет година од оснивања, на место управнице долази Мира Траиловић. Док је управљала театром, Атеље 212 је било прво позориште са подручја СФРЈ које је позвано да гостује у САД после Другог светског рата. Публици је као редитељ представила најзначајнија имена светске позоришне авангарде – Јонеска, Сартра, Олбија, као и популарни хипи-мјузикл „Коса“.
Према пројекту Бојана Ступице, зграда позоришта отворена је у зиму, 30. децембра 1964. године на данашњој адреси, у Светогорској улици (некада улица „Лоле Рибара“). Тада је изведена представа „Љубинко и Десанка“, у режији Радета Марковића.
Концепт овог позоришта био је другачији у односу на остала. Оснивачи су желели да овај театар буде место у којем ће се промовисати нова позоришна уметност. Осим авангардних комада, играни су и класични комади, али у другачијем духу. У почетку, Атеље 212 није имао имао стални глумачки ансамбл, већ су играли глумци из свих београдских позоришта. Трагове су оставили – Зоран Радмиловић, Бата Стојковић, Драган Николић, Милена Дравић, Рахела Ферари, Бора Тодоровић, Властимир-Ђуза Стојиљковић, Мија Алексић, Сека Саблић, Петар Краљ, Мира Бањац, Ружица Сокић и многи други.
За представе Атељеа 212 увек се тражила карта више. Једна од култних, била је „Коса“. Атеље ју је поставиo пре многих светских позоришта.
Први пут на позорнишној сцени бивше Југославије глумци су били без одеће. Наги су певали песму „Дај нам сунца“.
Представу је гледао и Тито, али тада на сцени није било свлачења. Према неким изворима, Јосип Броз је нумеру из мјузикла певао на дочеку 1970. године.
„Радован Трећи“, Душана Ковачевића је такође представа која је обележила ово позориште. Остала је запамћена по импровизацији и беспрекорној игри на челу са Зораном Радмиловићем, у режији Љубомира Драшкића. Своју последњу, 299. по реду, Радмиловић је одиграо 9. јуна 1985. године
На сценама „Мира Траиловић“ и „Петар Краљ“ данас игра 36 глумаца из ансамбла, али су врата овог театра отворена и за колеге из других кућа. Атеље 212 већ 67 година на авангардан начин представља свет у којем живимо, помажући публици да га сагледа из другачијег угла, мами осмехе, понекад и сузе. Овај позоришни храм на Старом граду сматра се једним од најзначајнијих стубова културе наше земље.
