Слика “Битка код Сенте” постављена је у фебруару 1898. године у Великој сали здања сомборске Жупаније, у којој су одржаване редовне седнице скупштине Бачко-бодрошке жупаније.
Њен аутор, сликар Франц Ајзенхут (1857-1903), рођен Немac из Бачке Паланке, школован у Будимпешти и Минхену, на Краљевској академији лепих уметности, насликао је призор чувене битке између аустријске и турске војске, која је вођена на Тиси код Сенте, 11. септембра 1697. године, а у којој је учествовао и одред од неколико стотина сомборских милитара (хусара–коњаника и хајдука–пешака).
Историјски значај битке
Ова битка представљала је највећу победу хришћанске (аустријске) војске над турском војском у dotadaшњем више-вековном низу међусобних сукоба. Њоме је завршен Велики беочки рат, који је трајао од 1683. године, а претходила је потписивању Карловачког мира 1699. године, након кога су се Турци неповратно повукли преко Дунава и Тисе.
У редовима хришћанске војске, под командом принца Еугена Савојског, борили су се немачки, шпански, француски, италијански, чешки, моравски, мађарски, српски, буњевачки и хрватски војници. Мада је хришћанска војска била малобројнија од турске, тактика и стратегија принца Савојског биле су пресудне, а победа брза и блистава, са минималним жртвама победника и огромним жртвама поражене војске, те са изразито великим ратним пленом.
Аутор и израда слике
Франц Ајзенхут је слику урадио уљаном техником на једноделном платну, величине четири метра по вертикали и седам метара по хоризонтали, урaмљеном у раскошни позлаћени рам, са којим слика заузима површину од 40 кв. метара.
Бачко-бодрошка жупанија је слику поручила од Ајзенхута три године раније (1895), уочи миленијумске прославе доласка Мађара у Панонску низију (1896). Са сликаром је склопљен уговор којим се жупанија обавезала да му за ово дело исплати 12.000 форинти, од чега 2.000 као предујам (за износ хонорара је у то време могао да се купи посед величине 40 катастарских јутра најбоље оранице).
Како је Ајзенхут детаљно проучавао битку и њене детаље?
Мада већ искусан у сликању оријенталних тема, Ајзенхут је одмах почео да проучава изглед војне одеће и оружја с краја 17. века, па је, ради прикупљања података о терену битке, уз сагласност цара Франца Јосифа I, присуствовао и војној вежби код Сенте, у јесен 1895. године.
Сликар је био добро упознат и са до тадашњим радовима који су приказивали славну битку јер је, заправо, идеју средишње композиције своје слике потпуно преузео са гравуре (бакореза) “Битка код Сенте”, холандског сликара Јана ван Хухтенбурга (1647–1733) из 1729. године (Савојски на белом коњу са исукaним мачем у десној руци, окружен коњаницима, коме привode заробљеног турског пашу, док окоље леже тела убијених турских војника, а у позадини се вијоре заставе и тече битка).
Сликар је начинио мноштво скица, као и три предлошка у техници уља. Будућу сцену слике, до жељеног формата платна (4 x 7 метара), увећавао је помоћу квадратне мреже, коју је начинио на последњим великим скицама.
Прича слике
Слика, која је настала у Минхену током 1895/96. године, представљала је врхунац битке, односно тренутак када команданту аустријске војске, војводи Еугену Савојском, понесеном у жару борбе, који јаše на пропињућем белом коњу, са мачем победнички подигнутим у правцу сунца, привoде једног од поражених турских команданата, румелијског беглербега Кисиг Џафер-пашу.
Поред Еугена Савојског, на слици је представљен угарски гроф и маршал Јанош Пафли, на црном коњу и са турском сабљом у десној руци, а крајње лево налази се угарски хусарски пуковник Пал Деак.
Ефекат „Мона Лизе“
Између Деака и Савојског насликан је јахач који осматра битку и који, заправо, представља аутопортрет самог сликара. На свом портрету сликар је применио ефекат “Мона Лизе”, који посматрачу даје осећај да јахаћ гледа у њега из којег год угла да посматра слику.
Посебно је успео део композиције у којем четири леђима окренута аустријска војника посматрачу пружају утисак уласка у битку. Са њихове леве стране ефектно је решена фигура умирајућих турских војника поред топовске цеви. Завршница слике нестаје у реци Тиси и руменилу неба.
Изложба и критике
Вешто занатски урађена, заправо грађена од више малих сцена, ова слика барокних композиционих решења, изузетне просторне перспективе и динамике, са богатом палетом боја и приметном нотом патетике и полета, пренета је у јуну 1896. г. из Минхена у Будимпешту, где је приказана у Ликовном павиљону познате Миленијумске изложбе, мада у једној од споредних и лоше осветљених сала, иза степеница.
Мађарска критика није била претерано одушевљена и сликару је замеран недостатак мађарског карактера слике, са примедбама да не слави мађарско витештво него постигнути резултат и да не подстиче националну сујету и понос, да је композицију слике превише интернационализовао, те да Ајзенхутова слика представља мешавину немачког академизма и реминисценције венецијанског барока. Било је и примедби да фигуре у позадини слике нису довољно разрађене.
Зграда и рам
Зграда Скупштине општине Сомбор, некада Бачко-бодрошке жупаније Краљевине Угарске. У њој се налази слика „Битка код Сенте“ која је толико велика да је зид морао да буде срушен да би је унели.
Осим слике и њен раскошни рам, изрезбарен и позлаћен, рам представља уметничко дело. У доњем делу рама записан је датум битке (11. септембар 1697), са натписом Сента (Зента), а у горњој линији рама на средини налазе се знаменја битке и царске власти, са жупанијским грбом (Св. Павле) и грбом Еугена Савојског.
Свечано откривање
Слика је свечано откривена на дан 200-годишњице Битке код Сенте, 11. септембра 1897. године. Четири месеца касније, Ајзенхутова слика допремљена је бродом из Будимпеште, а у Сомбор је стигла 20. јануара 1898. године. У Велику салу здања Жупаније смештена је месец дана касније, 22. фебруара, под надзором познатог пeштанског уметника Кароља Телепија, који је заступао аутора.
Како је урaмљена слика била виша од улаза кроз који је требало да буде унета, предање казује да су жупанијске власти дозволиле да буде пробијен део зида изнад средњих врата свечане сале која воде на балкон, те је слика кроз тако проширен улаз унета у салу. Сомборски листови тог времена прогласили су је величанственим делом које вреди погледати.
Заштита и покушаји да слика буде однесена из Сомбора
Слика је три пута у својој историји била заштићена дрвеном, односно платненом преградом – током Другог светског рата, приликом реконструкције Велике жупанијске сале 1975. године, као и приликом учесталих бомбардовања околине и делова Сомбора, у време ваздушних напада чланица НАТО пакта на СР Југославију, 1999. године.
Било је више покушаја да слика буде однесена из Сомбора, али је она до данас остала на првобитном месту. Још 1902. г. градске власти Сенте упутиле су Бачко-бодрошкој жупанији молбу за уступање слике “Битка код Сенте”, која је одбијена.
После Првог светског рата Мађарска је тражила да јој Ајзенхутова слика буде предата, али је изгубила спор пред Међународним судом у Хагу. Потом је слику желела да откупи и Национална галерија из Лондона, а за њу су биле заинтересоване и галерије сликарских академија у Минхену и Бечу.
После изградње здања “Бановине” у Новом Саду 1939. године, било је предлога да Ајзенхутова слика буде премештена у ово здање, али је избијање рата прекинуло такву намеру.
После Другог светског рата предложено је да слика буде предата београдском Народном музеју, чији је управник, срећом, тада био Сомборaц Велјко Петровић, који је пресекао такве замисли и одлучио да слика остане у Сомбору.
И данас ова грандиозна слика стоји на истом месту, на јужном зиду Велике сале сомборске Жупаније.
