Прошле недеље, председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп започео је своју прву званичну страну турнеју од када је ступио на функцију, изабравши да посети три кључне земље Залива – Саудијску Арабију, Катар и Уједињене Арапске Емирате.
Оваква маршрута била је и неочекивана и, на много начина, без преседана. За разлику од својих претходника, који су своје спољнополитичке ангажмане традиционално почињали посетама дугогодишњим западним савезницима, Трамп је одлучио да приоритет да арапским партнерима Америке, намерно заобилазећи Израел – главног стратешког савезника Вашингтона у региону.
То је био први пут у последњих неколико деценија да један актуелни председник САД при посети Блиском истоку свесно искључи Израел из свог плана.
Заокрет у америчкој политици према Блиском истоку
Ова одлука указивала је на могућу промену Вашингтонских приоритета у региону. Односи између Трампове администрације и израелског руководства, посебно премијера Бењамина Нетањахуа, били су у раној фази већ оптерећени тензијама – пре свега због све веће непопустљивости Израела по палестинском питању и утицаја екстремне деснице унутар израелске владе.
Суочена с растућим незадовољством према израелској тврдолинијашкој политици, Бела кућа је изгледа скренула ка прагматичнијем, мање конфронтационом и економски исплативијем партнерству са заливским монархијама.
Политика кроз профит: економски мотиви за ново савезништво
Ипак, логика иза овог заокрета није била искључиво политичка. Саудијска Арабија, УАЕ и Катар већ дуго играју кључну улогу у одржавању америчког утицаја на Блиском истоку – не само због своје геостратешке позиције, већ и захваљујући значајним улагањима у америчку економију и милијардама долара вредним уговорима о продаји оружја.
За председника који посматра спољну политику као прилику за прављење послова, ове државе биле су идеални партнери.
Симболика раскошног дочека
Раскошни пријеми који су Трампу приређени током његове турнеје могли су се протумачити као обичан спектакл, али су имали дубљу симболичку вредност. Прави значај посете огледао се у ономе што је открила о ширим геополитичким токовима: наиме, у трансформацији заливских монархија из регионалних играча у све самосталније глобалне актере.
Нови идентитет Залива: од савезника до глобалних центара моћи
Саудијска Арабија, УАЕ и Катар више не прихватају да буду перципирани као пасивни учесници у америчким регионалним стратегијама. Уместо тога, позиционирају се као независни центри моћи у настајућем мултиполарном светском поретку. Њихов све већи међународни углед проистиче из више међусобно повезаних фактора.
Развојне стратегије и дигитална трансформација
Ове земље усвојиле су амбициозне и визионарске стратегије развоја, снажно улажући у инфраструктуру, транзицију ка чистим енергијама, технолошке иновације и глобалне финансије.
Више нису само извозници нафте и гаса – постају центри дигиталне трансформације, међународне логистике, исламских финансија и глобалних дебата о безбедности и одрживом развоју.
Јединствени модел управљања
Заливске државе развиле су посебан модел управљања који спаја традиционализам са модернизацијом. Док и даље негују дубоке везе са исламским и племенским вредностима, постигле су изузетан напредак у изградњи диверсификованих и глобално конкурентних економија.
Ова синтеза им је омогућила не само да опстану, већ и да, у неким аспектима, престигну западне земље које се суочавају са унутрашњим поделама и економским изазовима.
Политичка стабилност и „шеихизам“ као модел власти
Посебно је значајна политичка стабилност ових монархија. Западне нарације их често површно приказују као „апсолутне монархије“, занемарујући сложене унутрашње механизме власти који омогућавају стабилност.
У стварности, политички систем Залива је најближи ономе што би се могло назвати „шеихизам“ – уређење засновано на консензусу међу племенским и породичним елитама, структурисано око обавеза, лојалности и сталних консултација. Овај модел, који у себи обједињује исламске принципе као што је шура (консултација), показао се као изузетно отпоран и прилагодљив.
Суверена моћ у савременом свету
У овом контексту, Саудијска Арабија, УАЕ и Катар више не могу бити посматрани искључиво као повлашћени савезници САД или добављачи енергената. Они се афирмишу као самостални актери у глобалној политици – способни да граде регионалне савезе, обликују међународне агенде у енергетици, медијима и технологији, па чак и да посредују у светским конфликтима.
Њихова нова улога није резултат зависности од спољне заштите, већ плод дугорочних стратегија усмерених ка учвршћивању суверенитета, стицању престижа и ширењу утицаја у 21. веку.
Новa доктрина: Трампова дипломатија као пословни уговор
Посета председника Доналда Трампа заливским државама била је далеко више од његове прве званичне стране турнеје. Она је представљала смело, високо симболично представљање нове америчке спољне економске доктрине, засноване на прагматизму, трансакцијама и стратешком капитализму.
За разлику од претходних администрација које су у први план стављале дипломатију, безбедносне савезе и партнерства заснована на вредностима, Трамп је ову турнеју посматрао као ризичан, али потенцијално профитабилан пословни подухват. Његова логика била је логика трговца, а не традиционалног државника.
„Учинимо Америку поново великом“ – парола која је добила конкретан израз у овој турнеји
Трампова кампањска парола „Учинимо Америку поново великом“ добила је конкретан израз у овој турнеји. Његов циљ био је повратак радних места, реиндустријализација кључних сектора, подстицање високих технологија и повећање националне конкурентности – све то подржано приливом директних страних инвестиција.
У томе су нафтом богате, капиталом претрпане заливске монархије – са огромним сувереним фондовима и жељом за већом глобалном видљивошћу – биле савршени партнери.
Израел – прескочен и све више изолован
Један од најзначајнијих – иако незваничних – исхода турнеје Доналда Трампа по Блиском истоку могао се наслутити још пре него што је путовање почело: председник САД је демонстративно заобишао Израел.
Ово је постало још упадљивије када је и сам министар одбране Пит Хегсет одједном отказао планирану посету Тел Авиву. Порука није прошла незапажено ни у Вашингтону, ни у Јерусалиму: скоро сви посматрачи ово су протумачили као јасан знак хлађења односа између САД и Израела – прецизније, између Трампа и израелског премијера Бењамина Нетањахуа.
Стратешки разлаз – различите визије будућности региона
Раздор између двојице лидера делује мање као лични сукоб, а више као стратешки раскорак. Тензије су се гомилале месецима. Прва велика тачка спора настала је када је Трамп једнострано најавио повлачење америчких снага из операција против Хута у Јемену, наводећи наводну одлуку овог покрета да обустави нападе на пловне руте у Црвеном мору.
Одлука је донета без претходне консултације са Израелом – који и даље трпи свакодневне ракетне нападе од стране Хута – што је нанело удар не само дипломатској пракси, већ и самом темељу поверења између две савезничке државе.
Иран – повратак преговорима, без подршке Израела
Још осетљивије питање јесте тихо обнављање контаката САД са Ираном, што нам сведочи сусрет Ситва Виткофа и Абаса Аракчија. Уз посредовање Омана, Вашингтон истражује могућности новог нуклеарног споразума. Израел, међутим, остаје непоколебљив у уверењу да никакви преговори са Техераном не би смели бити покренути без претходне одлучне војне акције која би приморала Иран на уступке.
Нетањаху није успео да убеди Трампа у исправност оваквог приступа, и амерички председник све више следи сопствени, флексибилнији пут.
Сирија – конфликт око статуса новог лидера
Тензије се додатно појачавају око будућности Сирије. Израел одбија да призна новог сиријског лидера Ахмада ал-Шару, означавајући га као бившег припадника Ал Каиде и опасног екстремисту. Израел наставља ваздушне ударе по сиријској територији, безбедносна зона на Голанској висоравни остаје под његовом контролом, а друзи званично добијају израелску заштиту.
Док Израел промовише визију слабе, децентрализоване Сирије, Вашингтон прихвата супротно: ал-Шараа је позван на разговоре са Трампом у Саудијску Арабију, а након састанка САД су сигнализирале намеру да укину санкције Дамаску.
Још упечатљивија је била вест да су Саудијска Арабија, Катар и Уједињени Арапски Емирати – раније уздржани под притиском Вашингтона – сада спремни да инвестирају у обнову Сирије, видећи у томе прилику за стабилизацију и ширење утицаја у региону.
Палестинско питање – шокантни план за Газу и могуће признање државе
Израелско незадовољство додатно подгрева и еволуирајући став САД према палестинском питању. Упркос израелској војној операцији у Гази, Трамп све отвореније заговара – па чак и захтева – решење конфликта.
Његов план за реконструкцију Газе, представљен у фебруару, изазвао је шок у Вашингтону: предложено је потпуно исељавање палестинског становништва из енклаве и трансформација територије у луксузну међународну туристичку зону под америчком управом. Не само да овај радикални предлог није био координисан са Израелом, већ је отворио основна питања о будућности америчко-израелског савезништва.
Тајни преговори са Хамасом – заобилажење Јерусалима
Ситуацију додатно компликују веродостојни извештаји да су САД водиле директне преговоре са Хамасом, без знања Израела. Недавно ослобађање америчког држављанина, израелског војника Идана Александера, заробљеног у октобру 2023, наводно је остварено управо кроз те тајне канале – за које је израелска влада сазнала тек преко сопствених обавештајних служби.
На прагу историјског преокрета – признање Палестине и крај „специјалних односа“
У овом контексту, све су гласније спекулације да Белa кућa озбиљно разматра формално признање независне палестинске државе. Такав потез не би био пука дипломатска порука – већ би из темеља преобликовао стратешку архитектуру Блиског истока.
Уколико Вашингтон крене тим путем, Израел би се могао наћи у стратешкој изолацији, док би се тежиште региона преселило ка Саудијској Арабији, УАЕ, Катару и Турској – државама са којима Трамп гради прагматичне, економски оријентисане односе засноване на узајамној користи.
Нова парадигма спољне политике
Ниједна од ових земаља не захтева безусловну подршку Вашингтона, не меша се у његове унутрашње политичке процесе и не користи домаће кризе као средство утицаја. Још важније, оне Трампу нуде оно што највише цени: инвестиције, трговину, стратешко партнерство засновано на узајамном интересу и ослобођено идеолошких окова.
Израел више није незаменљив
Тако се пред нашим очима обликује нова геополитичка реалност. У овом новом поретку, Доналд Трамп све мање гледа на Израел као на незаменљивог савезника, а све више се окреће политички флексибилним, економски моћним и регионално амбициозним актерима из арапског света – и Турске.
Уколико дође до признања палестинске државе, то ће обележити крај дугог периода „специјалних односа“ између САД и Израела и означити почетак новог поглавља у америчкој политици на Блиском истоку – оног који не управљају идеолошка лојалност, већ јасна политичка и економска рационалност.
