Бурна историја православља у Дубровнику

На под­руч­ју гра­да Ду­бров­ни­ка три су пра­во­слав­не цр­кве. Ве­ли­ки, са­бор­ни храм по­све­ћен Све­том Бла­го­ве­ште­њу сме­штен је у Ста­ром гра­ду, ма­ња цр­ква Све­тог ар­хан­ђе­ла Ми­ха­и­ла на­ла­зи се уз пра­во­слав­но гро­бље на Бо­ни­но­ву, а нај­ста­ри­ја, ујед­но и нај­ма­ња цр­ква Све­тог Ђур­ђа, укље­ште­на је ме­ђу ку­ћа­ма и ра­сти­њем на По­са­ту, од­мах из­над град­ских бе­де­ма.

Исто­ри­ја срп­ске цр­кве у Ду­бров­ни­ку, бур­на је и бре­ме­ни­та бор­бом за вла­сти­та пра­ва и до­сто­јан­ство пра­во­слав­ног жи­вља.

У ду­бро­вач­кој око­ли­ни би­ло је не­ко­ли­ко пра­во­слав­них хра­мо­ва, из­ме­ђу оста­лих Бо­го­ро­ди­чин ма­на­стир на Мље­ту и ма­на­стир Св. Ни­ко­ле у Сто­ну, где је би­ло и се­ди­ште хум­ске епар­хи­је ко­ју је осно­вао Све­ти Са­ва 1219. го­ди­не.

Стон и Пељешац до 14. века били православни

До че­тр­де­се­тих го­ди­на 14. ве­ка све ста­нов­ни­штво Сто­на и Пе­ље­шца би­ло је пра­во­слав­не ве­ре.

Ка­да на том под­руч­ју пре­ста­је власт срп­ских вла­да­ра, ка­лу­ђе­ри су под при­ти­ском Ду­бро­вач­ке Ре­пу­бли­ке на­пу­сти­ли ма­на­сти­ре, а ве­ли­ки део пра­во­слав­ног ста­нов­ни­штва мо­рао је пре­ћи на ри­мо­ка­то­лич­ку ве­ру.

У 14. ве­ку по­ка­то­ли­чен је пра­во­слав­ни жи­ваљ Сто­на, а у 15. ве­ку иста суд­би­на за­ти­че и Ср­бе у Ко­на­вли­ма.

Ка­ко у сту­ди­ји по­кој­ног ду­бро­вач­ког про­те Ра­де Ву­ко­ма­но­ви­ћа пи­ше, кра­јем 18. ве­ка са игу­ма­ном ма­на­сти­ра до­го­во­ре­но је да им је­дан ка­лу­ђер по­вре­ме­но до­ла­зи и кри­шом у ку­ћи Пе­тро­ви­ћа на По­са­ту слу­жи ли­тур­ги­ју и дру­ге об­ре­де.

Прва православна црква у Дубровнику

Ка­ко је по­сто­ја­ла по­тре­ба за пра­вим хра­мом, ку­пље­на је ку­ћа са ле­по уре­ђе­ним вр­том ко­ја је би­ла у вла­сни­штву на­след­ни­ка чу­ве­ног Са­ве Вла­ди­сла­ви­ћа, ди­пло­ма­те на дво­ру Пе­тра Ве­ли­ког.

Уну­тра­шњост ку­ће уре­ди­ше ду­бро­вач­ки Ср­би као цр­кву, а та­да се и ор­га­ни­зо­ва­ше као Срп­ска пра­во­слав­на цр­кве­на оп­шти­на.

Услов ко­ји су по­ста­ви­ле град­ске вла­сти био је да цр­ква не сме има­ти ни­ка­кво обе­леж­је спо­ља, крст ни­ти зво­ник.

Би­ла је то пр­ва пра­во­слав­на цр­ква у Ду­бров­ни­ку, исти­на ван зи­ди­на, јер та­да још ни­је би­ло до­зво­ље­но да се уну­тар Гра­да по­диг­не пра­во­слав­на бо­го­мо­ља .

Признање права грађанства

Тек на­кон па­да Ду­бро­вач­ке Ре­пу­бли­ке, за вре­ме фран­цу­ске упра­ве, пра­во­слав­ни ужи­ва­ју ви­ше сло­бо­де, а пра­во гра­ђан­ства при­зна­то им је тек 1813. го­ди­не.

Ка­ко цр­кви­ца и гро­бље на По­са­ту , иона­ко ве­о­ма скром­них ди­мен­зи­ја, ви­ше ни­су би­ли до­вољ­ни, по­чет­ком 19. ве­ка Пра­во­слав­ној цр­кве­ној оп­шти­ни до­де­ље­но је зе­мљи­ште на Бо­ни­но­ву, нај­пре за гро­бље, а по­том и храм.

Цр­ква по­све­ће­на Светом Ар­хан­ђе­лу Ми­ха­и­лу за­вр­ше­на је и осве­шта­на 1837. го­ди­не.

На гробљу сахрањени многи знаменити Срби

У гро­бљу на Бо­ни­но­ву, од та­да до да­нас, веч­ни сми­рај на­шли су мно­ги зна­ме­ни­ти Ср­би: бра­ћа Бо­жо и Ни­ко Бо­шко­вић, Јо­ван Ми­ла­ко­вић, Сте­фан Шку­ље­вић, па и чу­ве­ни срп­ски пи­сац Ми­ло­ван Гли­шић, ко­ји је у Ду­бров­ник до­шао да би се из­ле­чио, али је на вла­жном мор­ском ва­зду­ху по­сти­гао упра­во су­прот­но.

Пра­во­слав­но гро­бље на Бо­ни­но­ву 2005. го­ди­не увр­ште­но је на ли­сту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре у Хр­ват­ској.

Градња храма Светог Благовештења

Цр­ква на Бо­ни­но­ву сво­јим скром­ним из­гле­дом ни­је за­до­во­ља­ва­ла ду­бро­вач­ке Ср­бе, ко­ји су же­ле­ли да са­гра­де са­бор­ни храм ко­ји би се ле­по­том мо­гао упо­ре­ди­ти са ри­мо­ка­то­лич­ким цр­ква­ма, па је цр­кве­но ту­тор­ство 1865. го­ди­не по­че­ло ве­ли­ку ак­ци­ју за град­њу хра­ма Све­тог Бла­го­ве­ште­ња у са­мом гра­ду.

Ку­пље­не су не­по­крет­но­сти на по­вољ­ним ло­ка­ци­ја­ма, а не­ки од имућ­ни­јих Ср­ба од­ре­ко­ше се де­ла сво­га имет­ка, усту­пи­ше и зе­мљи­ште ка­ко би се цр­ква са­гра­ди­ла.

Цр­ква је ози­да­на кор­чу­лан­ским мер­ме­ром, у об­ли­ку ла­ђе у срп­ско-ви­зан­тиј­ском сти­лу. Над про­че­љем по­диг­ну­та су два зво­ни­ка са пет зво­на. У не­де­љу, 9. ок­то­бра 1877. зво­на су се огла­си­ла пр­ви пут.