На данашњи дан, 29. јануара 1934. године, рођен је Бранко Миљковић, један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац.
Своје прве кораке, начинио је у свом родном граду Нишу, где је завршио прва три разреда основне школе. Затим се његова породица сели у Гаџин Хан, где је Бранко завршио четврти разред основне школе.
Након основне школе, уписује железничку школу у Нишу, међутим, један Бранков комшија је препознао његов таленат и саветовао га да одустане од позива железничара.
Стога Бранко уписује прву нишку гимназију „Стеван Сремац“ и приступа Друштву књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Његов ауторски пут креће већ са тринаест година, док је своју прву песму објавио нешто касније, са осамнаест година, и то у београдском листу „Записи“.
Касније је своја дела кренуо да објављује у „Гласу омладине“, „Службеном гласнику“, „Нашем путу“ и „Гледиштима“.
Након средње школе одлази у Београд и уписује студије философије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Ту је коначно одредио свој песнички правац и под утицајем професора Драгана Јеремића потпада под утицај неосимболизма.
Објављене збирке и награде
За живота је објавио пет књига песама: „Узалуд је будим“ (Младо поколење, Београд, 1957), „Смрћу против смрти“ (збирка патриотских песама у коауторству са Блажом Шћепановићем, Младо поколење, Београд, 1959), „Порекло наде“ (Lykos, Загреб, 1960), „Ватра и ништа“ (Просвета, Београд, 1960). За збирку песама „Ватра и ништа“ добио је 1960. год. престижну Октобарску награду града Београда за књижевност.
У издању „Задужбине Рас“ изашла је његова последња књига „Крв која светли (1961), библиофилско издање одабраних песама патриотске поезије.
Поетика и стваралачки израз принца поезије
Тежио је надреалистичком ослобађању човека кроз призму симбола, до потпуног прожимања стварности и суштинског израза. У овој синтези настајали су стихови који су зрачили магијском лепотом и дубином и који су често измицали декодирању.
Циклус „Седам мртвих песника“
Један од најзанимљивијих и значајнијих циклуса у збирци „Узалуд је будим“ је други по реду циклус „Седам мртвих песника.“ Бранко је у овом циклусу посветио по једну песму песницима које је вероватно највише ценио јер су му веома слични по тематици и мотивима у својим песмама.
Ипак, Бранко је највише остао упамћен по управо поменутој песми „Узалуд је будим“ коју је посветио својој првој љубави, комшиници Ружи из Ниша која је трагично настарадала.
Заоставштина великог српског писца
После трагичне смрти Бранка Миљковића у Загребу 1961. године, целокупна песникова посмртна оставина налазила се у његовој родитељској кући у Београду, на Вождовцу, у ул. Ђорђа Кратовца 52.
Скромна породична кућа, коју су песникови родитељи купили и касније се доселили из Ниша у Београд 1954. године, дозидана је са још једном просторијом (радном собом) у којој је живео и стварао велики песник, у амбијенту „песничке лабораторије“ и богате личне библиотеке.
Песникова кућа била је и духовно стециште читаве једне генерације песника и писаца у успону, педесетих и шездесетих година 20. века.
