На Благовештење 1861. одржан је сабор Срба у у Аустријском царству познат као Благовештански сабор.
Након Октобарске дипломе којом је уведено уставно стање у Аустрији цар Франц Јозеф се премишља да ли се определити за централизам, дуализам или федерализам. Испрва не дозвољава Србима да држе сабор (тј. не сазива га), већ позива патријарха да са 20 угледних људи дође у Беч да се нагоде, али патријарх Јосиф Рајачић ово одбија.
Да би ублажио огорчење Срба због укидање Војводства Србије и Тамишког Баната, цар је сазвао српски сабор у Сремским Карловцима на Благовештење 1861. и дозволио му је да сме да расправља о политичким питањима. На овај начин цар је вршио притисак на Мађаре и признао Србе за народ у Угарској. Могли су му присуствовати само Срби из Угарске, тј. из дотадашње Војводине, а то је забрањено онима из Војне границе. Нико није очекивао много од оваквог ограниченог сабора, али су сви пристали на њега.
Сабор
Сабор се састао 2. априла и окупио је најугледније представнике Срба из Угарске. Имао је 75 чланова (25 црквених лица + 3 епископа) који су изабрани од свих Срба, јер није било времена да се утвђује имовни цензус. На овај начин изабрана је стварна српска елита, а међу њима и многи виђени интелектуалци. Конзервативна елита се сада по први пут суочила са либерално-демократским грађанством са којом је повела борбу за доминантну улогу у српском друштву. Сви су били сложни да треба добити аутономну област, али се нису слагали од кога је треба тражити. Појавило се више струја. Већина на челу са патријархом Јосифом Рајачићем и дворски саветник Ђорђе Стојаковић. И мањина на челу са Светозаром Милетићем. И трећу групу чинили су Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић.
Већина
„Већина“ је настојала да српска питања реши уз помоћ владе и Цара ослањајући се на српске привилегије. Ова струја је и однела превагу, па су према њиховим стремљењима и састављени српски захтеви – очување привилегија и црквено-школске аутономије, али и повратак аутономне области са изабраним војводом; из Беча су подстицани да траже што већа права и што већу територију, али само да би се притисли Мађари – грб, застава, скупштина, српски језик као језик администрације…
Мањина
„Мањина“ тражила је да Срби испуњење својих закона нађу споразумевајући се са мађарским напредним круговим и на основу њихових закона (направити мање промене у уставу из 1848) и свога природног и националног права, а не да се позивају на октроисане привилегије старе 150 година; ову струју је подржавао и кнез Михаило Обреновић који је као свог посланика у Карловце послао Јована Ристића и неки српски племићи који су били проугарски расположени; како се двор водио историјским и државним, а не природним правом, овакви захтеви су били неприхватљиво „револуционарани“; са друге стране, било је немогуће договорити се са Мађарима ако је основни захтев био Војводина, што би значило федерализацију Угарске; ипак, ово је по први пут да се српска елита одваја од Беча и царских привилегија и почетак отвореног сукоба са конзервативцима.
Средина
Средина је била за то да пре опредељивања за Беч или Пешту треба склопити државноправни договор са Хрватима. Oнда заједно са њима водити преговоре. У сваком случају су били за уједињење са Троједницом да би се створила једна од федералних јединица Царства.
Захтеви
Захтеви су предати Цару и он је обећао да ће их испунити. Али је заправо само тактизирао са Мађарима који су били против њих, као и Хрвати, те су ови остали неиспуњени.
Закључци Благовештенског сабора су остали значајно упориште у утвђивању српских захтева у наредним деценијама. Управо због тога Благосвештенски сабор, као трећи по реду политички сабор Срба у Угарској, има посебно место у историји српског народа.
И у наредним годинама нередовно су одржавани црквено-народни сабори, али су само решавали питања школе и цркве.
