Пре 26 година, на данашњи дан, започела је Битка за Кошаре. Борба на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана и однела је 108 живота. Напад је био силовит, изненадио је Војску Југославије. ОВК је заузела караулу, али није успела дубље да продре на Косово и Метохију, што је био основни циљ напада.
Пре 26 година, око хиљаду и по припадника ОВК уз подршку албанске артиљерије, НАТО авијације и инструктора напало је рејон карауле Кошаре на југословенско-албанској граници.
Напад на фронту ширине неколико километара почео је рано ујутро 9. априла 1999. године.
До 9. априла НАТО није гађао Кошаре, али јесте друге положаје на југословенско-албанској граници. Караула је лоцирана на обронцима Проклетија, недалеко од Ђаковице и Дечана.
У том тренутку на фронту је било нешто више од сто припадника граничних јединица Војске Југославије (ВЈ). Због жестоких напада из ваздуха, али и диверзија ОВК већа помоћ није могла одмах да стигне.
Процена војног врха била је да ће копнени напад највероватније кренути из Македоније где се већ налазило око 16.000 војника НАТО-а, а претпоставке да ће главни напад ићи преко Кошара није било.
Тај део територије био је у зони одговорности 125. моторизоване бригаде која је реорганизовала своје јединице, борила се са терористима ОВК у Метохији и стално била на удару НАТО-а, тако да од почетка рата до 9. априла није успела да се у потпуности припреми за заустављање напада на Кошарама.
Другог дана битке, ОВК је заузела караулу Кошаре, што су објавили светски медији. Међутим, то није било велики успех јер је сама караула окружена брдима и веома неповољна за одбрану.
После пада карауле, стигло је појачање од више стотина припадника Војске Југославије из пешадијских и специјалних јединица, тако да је линија фронта стабилизована 19. априла и није било већих померања до краја рата.
На врхунцу борби, Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама, пет до шест хиљада.
Циљ нападача – ОВК, НАТО-а и албанске војске – био је да се продре у Метохију и да се снаге Војске Југославије, до тада маскиране и добро сакривене, натерају на отворену борбу у којој би до изражаја дошла технолошка предност авијације НАТО-а.
Агресор је успео да заузме територију СРЈ свега четири километра у ширину и у дубину неколико стотина до хиљаду метара.
Борба на југословенско-албанској граници трајала је 67 дана и однела је 108 живота. Једна је од најтежих борби у новијој историји српске војске постала је симбол одбране отаџбине.
Тактика која је преварила НАТО и ОВК
Током крвавих борби на Кошарама било је и многих невероватних сцена, у које је тешко поверовати. Дешавало се да људи са обе линије фронта због густе магле залутају у непријатељске ровове и врате су у сопствене, а да их нико не примети.
Током битке на Кошарама, било је присутно и стално прислушкивање, па се један резервни официр ВЈ присетио америчких Навахо Индијанаца из Другог светског рата, и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче.
До краја рата НАТО и ОВК нису успели да схвате о чему се ради, јер нису разумели ромски језик. Честе су биле и заседе у којима је страдало неколико припаника ВЈ, а готово свакодневна појава покушаја преношења мање или веће количине оружја и муниције из Албаније на Косово и Метохију. Главнину граничних јединица чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година.
Заставник прве класе Саша Радојевић, који је тада био заменик командира карауле Кошаре, за РТС је једном приликом говорио како са ове дистанце гледа на ту битку која је трајала до 14. јуна.
„Радили смо свој посао, свакога дана нудећи своју главу за одбрану отаџбине, сваког минута. Било је тешко 67 дана психички издржати, без НАТО авијације, без борби, само да седите 67 дана у рову, да не спавате, да немате храну“, каже он.
„Сви напади у историји су почињали на благе или радосне празнике – нису баш случајно изабрали велики петак, прва два дана када су граничари примили тај први и најтежи удар био је натежи и трећи дан био је крвави Ускрс када смо изгубили 10 припадника Војске Југославије, од тога седам припадника граничних јединица“, рекао је Радојевић.
