Од самог почетка Доналд Трамповог првог мандата 2017. године, односи између Ватикана и Беле куће били су обележени тензијама. Папа Фрања, познат по својој прогресивној оријентацији и нагласку на социјалну правду, често је критиковао Трампове политике према имигрантима, зиду на мексичкој граници и „култури смрти“ коју је видео у неким аспектима америчког конзервативизма. Ипак, те критике су углавном остале на нивоу општих начела – без директних личних напада.Када је Фрања умро 21. априла 2025. на Ускршњи понедељак, многи су очекивали да ће нови папа – Американац по рођењу, Роберт Френсис Прево, који је узео име Лав XIV – донети помирљивији тон према поново изабраном Трампу. Уместо тога, десило се супротно. Први амерички папа у историји, човек са перуанским држављанством и дугогодишњим искуством мисионара међу сиромашнима Латинске Америке, брзо је постао један од најгласнијих критичара Трампове друге администрације.
Новембра 2025. Лав XIV је масовне депортације назвао „изузетно непоштеним“ и „нехуманим“. Октобра исте године ударио је још јаче: „Ко каже да је против абортуса, а подржава нехуман третман имиграната — не знам да ли је то заиста про-живот.“ На идеолошку матрицу америчке деснице и хришћанских циониста да су они у „светом рату“ против „злог Ирана“, папа је одговорио да нема „светог рата“, већ да је мир светиња. Током марта 2026, док је рат са Ираном ескалирао, Лав XIV је директно апеловао на Трампа да пронађе „off-ramp“, „излаз“ из конфликта, и упозорио: „Бог не слуша молитве оних чије су руке пуне крви.“
Трампова реакција била је уздржанија него 2016. — рекао је да је „отворен за сусрет“ и да је папа „сигурно диван човек“, чак споменувши папиног брата који је „озбиљан MAGA“ човек. Трамп зна да не сме да улази у отворен сукоб са папом, јер може изгубити део католичких бирача. Зато позива на сусрет првог човека Америке и Католичке цркве, иако зна да од тога нема ништа. Папа, с друге стране, не жели да се сретне са Трампом јер води кампању против њега. Ватикан је одбио неколико позивница Беле куће, а критика је настављена.
Оно што чини овај образац посебно занимљивим јесте упоредба са демократама. Када су у питању Обама, Бајден или Харис — папе су критиковале, али увек уопштено, доктринарно и без личног замаха. Фрања је Бајдена упозоравао на „инкохеренцију“ због абортуса, Харис је назвао подршку абортусу „убиством деце“, али је увек додавао да су „оба кандидата против живота“ и саветовао католике да бирају „мање зло“. Није било „није хришћанин“ као код Трампа, није било директних апела по имену усред кампање. Критика демократа остала је у оквирима „културе смрти“ — предвидљива, апстрактна и политички безопасна.Јасно је зашто постоји ова разлика. Иако мало ко о томе отворено говори, међу конзервативним католичким аналитичарима блиским MAGA круговима постало је очигледно да овде није толико реч о чисто теолошком неслагању колико о стратешкој геополитичкој линији. Папа Лав XIV, иако Американац, није „амерички“ у смислу Трамповог „America First“. Његова перуанска прошлост, везе са августинцима и континуитет са Фрањиним прогресивним кругом у курији сугеришу да је његов избор био сигнал: Ватикан жели да пројектује „другу Америку“ — отворену, глобалну, милосрдну према мигрантима, ритуално скептичну према „империјалистичким“ ратовима.Иза сцене, кажу извори блиски Ватикану, стоји мрежа прогресивних кардинала, латиноамеричких бискупа и међународних актера који виде Трампов популизам као претњу досадашњем глобалном поретку — од УН-овог пакта о миграцијама до европских фондација и глобалних филантропских кругова који деценијама финансирају „културу сусрета“ у екуменистичком духу. На нижем нивоу то су јаке везе између оних који су изгубили изборе у САД, структура моћи из Лондона и ЕУ са Ватиканом, које су папство ставиле директно у службу унутрашње политичке борбе против Трампа.Они који су кумовали доласку овог и претходног папе на чело Католичке цркве — кругови дубоке државе из САД и Британије — праве од папства оружје у политичком обрачуну са Трампом. Није реч о чисто идеолошким мотивима, јер би Трамп као прагматик са јаком базом у религиозној Америци по логици био ближи од антифа Камале Харис. Јасно је да је у питању ко је чији играч, а у овом случају папа делује као играч америчких и британских глобалистичких кругова. Папство је кроз историју често било инструмент моћнијих — а јасно је ко данас држи конце иза ватиканских ходника.Без обзира на мотиве, једно је сигурно: сукоб између првог америчког папе и америчког председника није само верски спор — то је огледало дубљих подела у савременом свету између глобализма и националног суверенитета. Лав XIV је показао да Ватикан неће ћутати, а Трамп да неће попустити. У том сукобу, католички бирачи у Америци налазе се на раскрсници која ће можда одредити будућност и једне и друге стране.
