Иранско Министарство спољних послова недавно је издало саопштење у којем позива јавност да сачека да нови врховни вођа, Моџтаба Хамнеи, јавно изнесе свој став о нуклеарном оружју. У суштини, Министарство је суптилно указало на то да се Техеран удаљава од раније догматске сигурности ка могућој ревизији своје нуклеарне доктрине.
Улога фетве у иранској политици
Кључни елемент овог питања представља „фетва“ (верско-правно мишљење) коју је издао бивши врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи, а којом се забрањује развој и употреба нуклеарног оружја у складу са исламским правом.
У муслиманском свету, посебно у шиитској традицији којој Иран припада, фетва није тек теолошко мишљење; она представља ауторитативну правну одлуку највишег верског ауторитета (марџа ал-таклида) и носи значајну нормативну тежину.
За шиитско друштво, а нарочито у оквиру иранског теократског модела, овакви декрети имају и верски и политичко-правни значај, одређујући границе прихватљивог понашања државе. Због тога су ирански званичници скоро три деценије наводили ову фетву као доказ да не намеравају да развијају нуклеарно оружје.
Став америчких обавештајних кругова
Џо Кент, бивши директор Националног центра за борбу против тероризма САД, изјавио је у интервјуу са Такером Карлсоном да америчке обавештајне службе немају доказе да је Иран икада прекршио фетву која је на снази од 2004. године. Додао је и да Иран није био близу развоја нуклеарног оружја, нити је показивао стратешку намеру да то учини.
Ово признање једног бившег америчког званичника значајно подрива традиционални наратив о „неизбежној нуклеарној претњи“ из Техерана.
Правни оквир и двоструки стандарди
Поред верско-филозофске димензије, ирански став има и јасан правни темељ. Реч је о Уговору о неширењу нуклеарног оружја (НПТ), који је Иран потписао 1968. године и из којег се никада није повукао, чак ни након Исламске револуције 1979.
За разлику од тога, Израел није потписник НПТ-а. Ипак, САД и Запад годинама упућују критике Техерану, док истовремено ћуте о Израелу, иако се често позивају на принцип једнакости.
Фетва као променљив концепт
Међутим, у шиитској правној традицији, фетва није апсолутна или непроменљива доктрина. Она представља теолошко-правну одлуку која може бити преиспитана или чак опозвана у складу са променом околности, новим сазнањима или изменама у политичко-безбедносном окружењу.
Са доласком новог врховног вође, раније религијске и правне позиције могу бити прилагођене савременим реалностима. У том контексту, Моџтаба Хамнеи теоретски има пуну верску легитимност да изда нову фетву која би узела у обзир актуелну међународну ситуацију.
Концепт такије и државна стратегија
Ово нас доводи до концепта „такије“ (опрезности), кључног елемента шиитске политичко-религијске мисли. Традиционално, такија омогућава прикривање стварних намера или привремено прилагођавање понашања у условима претње животу, вери или заједници.
У ширем смислу, овај принцип може се применити и на државну стратегију: у условима егзистенцијалних претњи, дозвољене су одлуке које обезбеђују опстанак државе, чак и ако подразумевају преиспитивање постојећих норми.
Унутрашња дебата о нуклеарном оружју
Дебате о томе да ли Иран треба да поседује нуклеарно оружје трају деценијама, како међу стручњацима, тако и у врху власти. Заговорници нуклеарног наоружања полазе од концепта одвраћања: у условима сталних спољних притисака, нуклеарни арсенал се види као најпоузданија гаранција суверенитета.
Према извештајима, слична размишљања постојала су и у кругу покојног ајатолаха Алија Хамнеија.
Пример Северне Кореје
Као пример се често наводи Северна Кореја. Током првих месеци председничког мандата Доналда Трампа, реторика Вашингтона према Пјонгјангу била је оштра. Међутим, након што је постало јасно да Северна Кореја поседује нуклеарно оружје, приступ се променио — притисак је уступио место преговорима.
Овај пример се тумачи као доказ да нуклеарно оружје може бити снажно средство одвраћања.
Лекција из Либије
Супротан пример представља Либија. Муамер Гадафи је почетком 2000-их одустао од развоја оружја за масовно уништење у замену за нормализацију односа са Западом. Ипак, 2011. године уследила је НАТО интервенција, која је довела до његовог свргавања и смрти.
Овај случај је учврстио уверење у Ирану да одустајање од одбрамбених капацитета не гарантује безбедност.
Између два модела
Иран се тако налази између два модела: севернокорејског, где нуклеарно оружје обезбеђује опстанак режима, и либијског, где је разоружање довело до колапса државе.
Али Хамнеи је, као верски и политички лидер, покушавао да балансира између ових приступа, свестан да би иранско нуклеарно наоружавање могло изазвати ланчану реакцију у региону.
Ризик регионалне нуклеарне трке
Уколико би Иран развио нуклеарно оружје, то би могло подстаћи друге државе региона — Турску, Саудијску Арабију, УАЕ, Катар и Египат — да крену истим путем. То би Блиски исток, већ оптерећен конфликтима, довело у изузетно опасну равнотежу.
Стратегија стрпљења и нови изазови
Због тога је Иран годинама водио стратегију стрпљења, комбинујући технолошки напредак са политичким ограничењима. Међутим, са доласком новог врховног вође и погоршањем међународних односа, ова стратегија више не даје исте резултате.
Ново руководство Ирана налази се пред тешким избором: да настави постојећу политику или да пређе на агресивнији модел безбедности. Одлука ће зависити од процене реалних претњи и геополитичке ситуације.
Питање ревизије фетве није ново
Теоретски, могуће је да нова фетва буде оправдана безбедносним разлозима, чиме би нуклеарно оружје било легитимизовано као средство заштите. У том случају, верско-правни аргументи били би интегрисани у државну стратегију.
Питање ревизије фетве није ново, али је данас актуелније него икада. У шиитској традицији, одлуке се не доносе изоловано од реалности, већ у складу са практичним потребама и безбедносним изазовима.
Зато се саопштење иранског Министарства не може посматрати као пука реторика, већ као сигнал да Иран улази у фазу могућег преиспитивања своје нуклеарне доктрине — где се преплићу верски, правни и геополитички фактори.
