Српска средњовековна историја памти низ изузетних жена које су, поред владара, оставиле дубок траг у политичком, духовном и културном животу нашег народа. Међу њима посебно место заузима Јелена Балшић, кћер кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице Хребељановић, потомкиње светородне лозе Немањића, династије која је вековима утемељивала српску државност.
Рођена између 1366. и 1371. године као трећа кћер у владарској породици, Јелена је одрастала на двору у Крушевцу, тадашњој српској престоници. Уз сестре Мару, Драгану, Теодору и Оливеру, као и браћу – деспота Стефана Лазаревића и Вука – стицала је високо образовање. На њено духовно и интелектуално сазревање снажан утицај имала је учена монахиња Јефимија, која је живела на двору њене мајке.
Владарка у бурним временима
Јелена се 1386. или 1387. године удала за зетског господара Ђурђа II Страцимировића Балшића, са којим је добила сина Балшу III. После мужевљеве смрти 1403. године, преузела је управу над земљом и тиме стала у ред српских жена-владарки, попут краљице Јелене Анжујске, царице Јелене и кнегиње Милице.
Њена владавина била је обележена ратом против Млетачке републике (1405–1409), у настојању да Зети врати Скадар и Дриваст. За њено и Балшино изручење Млечани су нудили награду од чак 2.000 дуката. Ипак, Јелена је показала изузетну храброст и одлучност – на преговоре у Венецију отишла је сама, не желећи да сина излаже опасности. Мир је склопљен у октобру 1409. године.
Други пут се удала 1411. године за босанског војводу Сандаља Хранића, једног од најмоћнијих великаша свога времена. Након његове смрти 1435. године, а пошто је већ 1421. изгубила и сина Балшу, Јелена се повукла на острво Горицу (Бешку) на Скадарском језеру. Ту је подигла манастир и посветила се духовном животу.
Духовно средиште и Горички зборник
Последње године живота, од 1435. до 1443, провела је у својој задужбини, бавећи се монаштвом и проучавањем религиозне литературе. Иако није поуздано утврђено да ли је примила монашки чин, извесно је да је живела дубоко у духу православне побожности.
Посебно место у историји српске књижевности Јелена Балшић заузима захваљујући преписци са својим духовником Никоном Јерусалимцем, сачуваној у рукописном Горичком зборнику из 1441/42. године, који се данас чува у Архиву Српске академије наука и уметности. Зборник је настао по њеној жељи и представља својеврсну средњовековну енциклопедију, у којој су сабрани текстови из географије, космографије, житија, монашких правила и духовних поука.
Од три Јеленине посланице, у целини је сачувана једна – „Отписаније богољубно“. У њој се она обраћа Никону са поверењем и духовном зрелошћу, разматрајући питања монашког устројства, милостиње, поштовања икона и крста, као и многа друга теолошка питања. Њена писма сведоче о изузетној образованости и ширини духовних интересовања.
Из тестамента који је сачинила 1442. године види се да је поседовала библиотеку, што додатно потврђује њену културну узвишеност.
Ктиторска делатност и духовно наслеђе
О Јеленином ктиторству сведочи натпис из 1440. године над порталом манастира на Горици, посвећеног Пресветој Богородици, где је и сахрањена почетком 1443. године. По предању, била је ктиторка и других храмова у области Скадарског језера и Зете.
Иако је желела да почива у Дубровнику, није добила дозволу да у граду подигне православну цркву. Свој вечни мир нашла је у сопственој задужбини, међу зидинама које је сама подигла.
Својом политичком мудрошћу, ктиторском делатношћу и књижевним радом, Јелена Балшић остаје достојна наследница светородне лозе и једна од најзначајнијих жена српског средњег века – пример како се вера, знање и државничка одговорност могу сјединити у једној личности.
