Да ли знате да је Тито својевремено буквално забранио људима да чувају козе? Званично, забрана држања коза у Југославији уведена је 1948. године, доношењем савезног закона којим је строго ограничена, а затим и готово потпуно забрањена слободна испаша и узгој коза.
У појединим републикама, попут Босне и Херцеговине, та забрана је спроведена још раније (1947), док је у другим републикама интензивније почела да се примењује од 1948. па надаље. Ова мера трајала је практично све до краја педесетих година 20. века, с тим што је званично почела да попушта тек почетком шездесетих.
Да, козе, ону животињу коју зову „сиротињска мајка“ јер може да преживи и на камену, а даје млеко и месо и спасава сиротињу од глади.
Званично објашњење југословенских комуниста било је да су козе штеточине, да уништавају шуме и да је то једини начин да се обнови шума после рата. Али права прича је много дубља – и доста мрачнија.
Ароганција власти без граница
Комунистичка партија је после Другог светског рата решила да „модернизује“ село по сваку цену. Они су сматрали да сељаци нису способни да сами одлуче шта је за њих добро. Уместо да пусте људе да слободно живе и раде оно што им је вековима омогућавало преживљавање, власт је донела закон који је директно забранио држање коза.
За комунисте, коза је била симбол „заостатости“. Нешто што подсећа на сиромаштво и примитивизам. Њихова логика била је једноставна и брутална: ако уклонимо козе, уклонићемо и сиромаштво. Проблем је што нису укинули сиромаштво, већ су само додатно осиромашили људе који су од те стоке буквално живели.
Тито је у својој великој мудрости 1954. године у Херцеговини изјавио нешто што би данас било смешно, да није трагично: „Сад када нема коза, брда ће се зазелени, а ви ћете тек за 10 година схватити колико вам је било боље без њих!“
Заиста, Тито је знао боље од самих сељака шта им треба – као што су комунисти увек мислили да боље знају шта треба свима нама.
Репресија, претње и апсурди
Ако мислиш да је забрана била само формална, вараш се. Комунистичке власти су буквално спроводиле рације по селима. Милиција је имала наређење да хвата и убија сваку козу затечену на слободној испаши. Чак су организовали заседе по шумама и брдиима, као да лове најопасније криминалце.
Људи су крили своје козе по пећинама и јаругама, водили их ноћу на испашу и осмишљавали апсурдне начине да преваре инспекције. Замислите сељака који „преоблачи“ своју козу тако што јој пали рогове, да би изгледала као „дозвољена“ раса. О томе постоје трагикомични записи у архивама.
Драматичне последице — празна села и глад
Најпогубнија ствар у целој причи била је што су комунисти оваквим мерама директно угрозили опстанак најсиромашнијих слојева народа. Пре Другог светског рата Југославија је имала више од 3 милиона коза. Након спровођења ове сулуде мере, њихов број је драстично опао на свега око 250.000.
Дакле, комунисти су успели да униште више од 80% популације животиње која је била основни извор хранe и опстанка за сиромашно становништво.
У планинским крајевима Динаридa, Херцеговине, Црне Горе и Србије, где је живот ионако био тежак, ова забрана је људе буквално оставила без извора хранe. Многе породице нису имале друге стоке – козе су биле једина животиња коју су могли да приуште, а која је притом и давала млеко довољно да се прехрани породица.
Тада је кренуо масовни егзодус из села ка градовима. Људи су бежали од глади, јер су комунисти одлучили да су козе криве за све.
А права иронија је била у томе што су крчења шума и уништавања природе више долазила од претеране индустријализације, неспособности власти да заштити ресурсе и дивље сече шума, него од јадних коза.
Трагови који трају до данас
Чак ни после укидања забране, козарство никад није повратило стари сјај. Данас у Србији има десет пута мање коза него пре рата. Због вишедеценијског прекида традиције, козји сир и козје млеко су постали „луксузни“ производи – уместо да буду доступни сваком сеоском домаћинству.
У међувремену, напуштени планински крајеви остали су празни. Иронично, уместо коза, по тим истим брдиима данас лутају вукови, медведи и дивље свиње. Шуме јесу зелене, али села нема.
Комунистичка ароганција и њена цена
Причa о забрани коза није само прича о једној животињи или једној мери. Она је јасан доказ колико је комунистичка власт била спремна да угрози живот обичног човека зарад своје идеолошке фантазије. Комунисти су умислили да могу једним декретом да промене свет – и да могу одлучивати шта је добро, а шта није, игноришући реалност и људске потребе.
Резултат те ароганције није био само економски слом села, већ трајно уништење традиције, културе и знања које су људи генерацијама преносили с колена на колено.
Оно што су комунисти тада урадили српском селу кроз забрану коза, само је један од многих примера њихове неспособности, ароганције и неразумевања обичног човека.
Аутор: Милан Јовановић „Стронгман“
