Тешко је и опасно саветовати друге, посебно ако то чинимо наметљиво, непозвано и са вишком самоуверености. Дати некоме савет из неке стручне области, за коју смо компетентни, наравно на примерен и правовремен начин, нешто је друго. Такође, треба разликовати саветовање некога и саветовање са неким, где ово друго подразумева дијалог, проверу сопственог мишљења и става о неком питању. Постоји и професионално саветовањем у бизнису, политици или психотерапији на пример, које је форматирано и институционализовано, па се ту ради о договорном професионалном односу, у ком су јасни циљеви, методе и улоге укључених актера.
Овде говоримо о саветовању пријатеља и познаника и такозваним животним питањима и проблемима, у ком увек постоји опасност од постављања себе изнад другог, од олаког и непромишљеног утицања на одлуке и изборе других људи, од макар и несвесног потчињавања других и манипулације њима. Онај који се често нуди да саветује друге, позивајући се на године, знање, искуство, или било шта друго, свакако веома цени и ретко доводи у питање своју способност да разуме друге и да утиче на њихове животе, при чему на неки начин себе, своје ставове, изборе и вредности нуди као узор. Он то често ради из добрих намера, налазећи задовољство у помагању другима, али то не умањује опасност од западања у самољубље или чињења штете саветованом.
Вероватно се овде ради управо о поменутом задовољству, где другог саветујемо више због сопственог осећања самоиспуњености и сврховитости, него због бриге о добробити другог. Ако желимо да помогнемо некоме, то треба да чинимо због њега или ње, на што конкретнији начин, у ономе што њему или њој заиста треба, а не оно ме што ми мислимо да им треба. Такође, у саветовању се не треба уздизати, стављати се у супериорну позицију над саветованим и увек га гледати као дијалог, у ком сме време слушамо и ослушкујемо другог и бивамо спремни да се коригујемо.
Исто тако је важно не бити разочаран ако неко не послуша наш савет или не покаже очекивану меру захвалности и поштовања, нити бити злурад ако сматрамо да је неко погрешио што није послушао наш савет и због тога у нечему прошао лоше.
Људима су дате речи да међусобно опште и артикулишу и посредују међусобно разумевање и саосећање, што укључује и слушање и давање добрих савета. Али са речима увек треба бити опрезан, како не би биле саме себи сврха, односно медијум наше гордости. Речи такође не би требало да буду замена за конкретна дела, тамо где би она могла да буду корисна за другог. Некада је боље некоме дати кору хлеба него савет, што не значи да некада права реч не може да буде лековита, чак спасоносна.
Ја сам на пример неко ко је раније пречесто волео да даје савете, нарочито млађим људима, и то је једна од озбиљнијих ствари са којима сам морао и са којима и даље морам да се борим. Због тога знам колико је тешко изборити се са страшћу саветовања, али да ипак није немогуће понешто учинити на том плану, а да се опет не западне у равнодушност и цинизам. И колико је боље почети на време, јер с годинама се та страст, као и све друге, окоштава и све је се теже ослободити. Зато се надам да и ови моји текстови неће бити схватани као саветовање, већ као разговори о стварима који нас се све тичу и као напомене пред проблемима, изазовима и изборима који подједнако стоје пред свима нама.
