Династија Котроманића владала је средњовековном босанском државом од средине 13. века па све до њене пропасти 1463. године. Порекло породице није поуздано утврђено, а такође је и неизвесно да ли су први босански банови Кулин Стјепан и Нинослав били њени чланови. Кулин Бан био је у вези са Немањином кућом преко своје сестре које је била удата за хумског кнеза Мирослава брата Немањиног. Бан Матеј Нинослав први пут се јавља у историјским изворима 1233. године а последњи пут се помиње 1249. године. Околности под којима је завршена његова владавина остале су потпуно непознате. Као владар после Бана Нинослава појављује се Пријезда, први сигуран члан династије Котроманића. Познато је да је био рођак Матеје Нинослава али је неизвесно у ком степену сродства. Са титулом бана среће се још за време Нинославqевог живота а није искључено да је већ тада повремено долазио на власт непосредно после средине 13. века. Пријезда I био је покоран Угарском ( Мађарском ) краљу Бели II и као верни Угарски вазал владао је једним делом тада подељене Босне. Године 1284. други део Босне који се састајао од градова Усоре и Соли угарска краљица Јелисавета уступила је свом зету српском краљу Стефану Драгутину. Крајем исте године дошло је до зближавања господара ова два одвојена дела., склапање брака између Драгутинове кћерке Јелисавете и Пријеyдиног сина Стјепана, кога су Дубровачки писци називали Котроманом. Ово повезивање са српском „светородном“ династијом, добиће свој пунији смисао скоро читав век касније када се бан Твртко, позивајући се на крвну везу, прогласио потомком Немањића и крунисао се за српског краља.
Поред Стјепана бан Пријезда I имао је још два сина, Пријеyду II и Вука. Пријезда II делио је уз Стјепана власт у Босни до 1290. године, док се Вуку губи сваки траг. После 1290. Пријезда II се више не помиње и на челу босанске државе oстаје само Стјепан, који је власт узео негде између 1287. и 1290. године. Око 1302. године bана Стјепана I Котроманића потиснуо је Младен Шубић брат брибирског кнеза Павла Шубића, који још 1299. године држао један део Босне. После Младенове смрти 1304. године на његово место дошао је Младен II син Павла Шубића који је тада постао господар читаве Босне након смрти Стјепана I. Нешто пре 1314. године у Босни су избили немири, пошто су против банове удовице Јелисавете подигла јака опозиција, где она са синовима одлази у Дубровник, али се још у време врховне власти Младена II враћа у Босну, а њеног сина Стјепана, Младен II прихвата као свог штићеника.
Стјепан II Котроманић владао је Босном најпре као вазал Младена Шубића, а затим самостално од 1322. до 1353. године. После пада Младена II, Бан Стјепан је за читаво време владавине остао веран Угарском краљу Карлу I и његовом наследнику Лајошу ( Лудовику ) I. После смрти српског краља Милутина, новембра 1321. године династички раздори у Србији омогућили су Стјепану да запоседне Соли и Усору, и као господар ових области први пут се помиње у пролеће 1324. године. У пролеће 1326 Стјепан II заједно са Дубровчанима започиње рат против властеоске породице Бранивојевића, који су искористили прилике после смрти Краља Милутина и осамостали се у Хуму. Након овог рата, Дубровчани су освојили Пељешац и Стон а бану Стјепану припали су остали крајеви Хума све до реке Цетине, због чега Стјепан почиње да се у својој службеној титули назива и господар Хумски. Овим освајањима удвостручује територију босанске државе тако да у једној повељи пише да бан влада земљом од Саве до мора и од Цетине до Дрине. У сукобу са царом Душаном 1350. године успео је да очува своју државу. У борбама између Венеције и Хрватско – Угарских и краљева водио колебљиву политику. За време његовое владавине ојачао је у Босни католицизам пошто је фрањевцима дозвољено да шире своју делатност.
Из најмање три брака Стјепана изгледа није надживео ниједан син. Са Јелисаветом ћерком кујавског кнеза Казимира имао је две ћерке. Старија Јелисавета била је удата за Угарског краља Лудовика I.
Као регенткиња Угарске, играла је важну улогу у крупним историјским догађајима od 1382 – 1386. године. Побуњени хрватски великаши ухватили су је и погубљена је у тамници у Новиграду Једна њена кћи Јадвига била је удата за пољског краља Владислава Јагела, а Марија за немачког – римског цара и угарског краља Жигмунда Луксембуршког. Друга кћи Стјепана II и Јелисавете, Катарина удала се 1361. године за цељског грофа Хермана И, на основу чега ће 1427. године између краља Твртка II и Хермана II Цељског бити склопљен уговор који никада није био остварен, а по којем је Цељском грофу признато право наследства босанске круне. Стјепана II Котроманића наслеђује Твртко, син Владислава – рођеног Стјепановог брата и Јелене ћерке Јурја Шубића. Када је ступио на престо, нови бан био је још веома млад, те је у почетку владао окружен члановима породице. отац му је могао бити од помоћи свега годину дана, и за то време његово се име у босанским повељама јавља на првом месту. После Владисављеве смрти 1354. године, државне послове водила је уз Тврдтка његова мајка Јелена. У почетку је Твртко био лојалан вазал Угарског краља Лудовика I, али када је између њих избио спор – који је привремено изглађен 1357. године морао је да Лудовику уступи Хум, наводно на име Јелисаветиног мираза. Године 1363. године мађарски краљ поново је предузео поход на Босну, али се поражен повукао што је довело до отвореног раскида између Босне и Угарске. Твртко је такође водио и сталне борбе са босанском влестером. Године 1366. Избила је побуна коју је предводио Твртков млађи брат Вук, па је Твртко са мајком Јеленом морао да побегне у Дубровник. Вратио се већ следеће године и његова власт обновљена и у читавој Босни.
После смрти цара Уроша децембра 1371. године , Твртко се појавио као претендент на српски престо,истичући своје сродство са Немањићима. У савезу са кнезом Лазаром потукао је жупана Николу Алтомановића 1373. године и добио том приликом горње Подриње, део Полимља са манастиром Милешева и Гацко. На Митровдан 26 октобра 1377 године Твртко се у Милешеви крунисао круном српске краљевске куће двоструким венцем за „краља Србљем и Босни и Поморју и западним странам. Поред краљевске титуле узео је и име Стефан по традицији владара Немањићке династије
После смрти краља Лудовика 1382. године, Стефан Твртко I прикључио се страни која је устала против краљице Марије ћерке Лудовикове усмеривши се на Јужну Хрватску као земљу брибирских кнежева од којих је потицала његова мајка Јелена. Турски упади у Тврткове земље и војни успеси краља Жигмунда, мужа Краљице Марије, омели су Твртково напредовање. Први сукоб са Турцима уследио је августа месеца 1388. године код Билећа, где је босанску војску предводио Твртков војсковођа Влатко Вуковић. Други пут се Твртко сударио са Турцима 15. јуна 1389. године на Косову, као српски краљ обавезан да штити земље родитеља и прародитеља својих, господе српске. И овај поход на Турке предводио је војвода Влатко Вуковић. После битке на Косову који је Твртко сматрао својом победом -појачао је и притисак на Далмацију, и после освајања далматинских градова почео је да се назива „краљем Рашке, Босне Далмације Хрватске и приморја“. Краљ Стефан Твртко И Котроманић умро је око 10 марта 1391. године.
Краља Твртка првог наследио је Стефан Дабиша. Није поуздано утврђено сродство Стефана Дабише са Твртком . Оно што је битно за владара Дабишу јесте то, да се одрекао власти на Хрватском и Далмацијом у корист краља Жигмунда уступивши му ове земље. Такође је постао његов вазал у сагласности са босанском властелом и одлучио је да после његове смрти, Жигмунд Луксембуршки постане босански краљ. Стефан Дабиша умро је 8. септембра 1395. године а наследила га је његова удовица Јелена Груба.
