Pitao sam ChatGPT kako da napravim pitu sa sirom. Odmah je izbacio recept: brašno, voda, so, malo ulja. Precizno, jasno, jednostavno. Pita se peče u rerni.
Ali dok stojim oslonjen na sudoper i posmatram narandžastu lampicu, shvatam da ovo više nije samo pita. Svet se nepovratno promenio. Nekada je priprema pite bila čin sećanja i tradicije. Ako nismo vični, morali bismo pozvati majku, listati rokovnik bake, pitati tetku, slušati priče koje su receptu davale oblik. Svaka pita nosila je greške, improvizacije, tragove prošlih pokušaja. Danas pita dolazi iz algoritma – savršena i predvidiva, ali lišena svake ljudskosti.
Dok se pita peče, razmišljam o tome kako svakodnevno koristimo AI, često ne primećujući posledice. Nedavno sam, ne znajući kako da odgovorim prijatelju na poruku a da ga ne povredim, pitao ChatGPT da je sastavi umesto mene. Poslao sam je. Poruka je bila odmerena, savršena, puna razumevanja, baš onakva kakvu je prijatelj želeo da čuje. Prijatelj nije povređen, i moram priznati – bilo mi je lakše. Ali ostala je gorčina. Ko je zapravo poslao tu poruku? Da li sam to još uvek bio ja? Ako algoritam oblikuje moje rečenice, koliko sam tu još ja? I kada algoritam počne da govori umesto nas, šta će od nas uopšte ostati?
Isto je i drugde. Mejlovi koje šaljemo oblikovani su predlozima sistema, vesti koje čitamo filtrirane su algoritmima, preporuke za filmove i serije selektovane su prema našim prethodnim izborima. Aplikacije nas vode kroz rute, pomažu u planiranju obroka, predlažu muziku, čak predviđaju kada bismo mogli biti umorni, gladni ili pospani. Svaka odluka, koliko god mala, prolazi kroz neku vrstu algoritamskog filtera, često tako tiho da gotovo ne primećujemo dokle seže naš uticaj, a gde algoritam preuzima kontrolu.
Ako sistem zna ono što želimo pre nego što to sami prepoznamo, koliko još ostaje prostora za slobodu? Sloboda nije samo svesnost o sopstvenim željama; ona uključuje sumnju, otpor, odstupanje od očekivanja, grešku, nepredvidivost. Kada algoritmi preuzimaju naš svet, ostaje nam samo privid izbora. Možda je prava opasnost u tome što algoritmi ne otimaju našu slobodu, nego mi nju dobrovoljno predajemo. Nismo je izgubili. Odrekli smo je se. Zašto? Možda zato što nam je tako lakše.
Etika veštačke inteligencije nije apstraktna teorija koja se odnosi na neke izolovane slučajeve ili na budućnost. Amazon predviđa šta ćemo kupiti pre nego što sami to shvatimo, Netflix zna šta ćemo gledati, TikTok zna šta ne možemo da prestanemo da gledamo, a ChatGPT oblikuje sadržaj koji dobijamo i način na koji komuniciramo. Ako algoritam filtrira informacije i oblikuje naše mišljenje, ko je autor naše odluke? Programer? Sistem? Mi sami, koji smo mu nesvesno predali moć da oblikuje naš svet?
Zato ovu seriju tekstova ne započinjem velikim pitanjima, gde AI odlučuje o životu i smrti. Otpočinjem banalno – pita, poruke, filmovi, muzika – malim i naizgled naivnim stvarima. Baš kroz te male svakodnevne odluke najjasnije vidimo koliko smo već zašli u svet koji oblikuju algoritmi. Nije mi cilj satanizacija tehnologije, niti duboka akademska analiza. Pišem ovo da probudim pitanja koja već postoje u našim svakodnevnim životima. Dok AI preuzima naše odluke, oblikuje emocije i predviđa slabosti, koliko zaista upravljamo sopstvenim životima? Koliko je naše „ja“ autentično, koliko nam je ostalo prostora za grešku i refleksiju?
Pita je gotova, miris ispunjava kuhinju, korica je blago zlatna, a sir savršeno raspoređen i još topao. Dok je sečem, pitanje ostaje: koliko nas predvidivi sistemi čine pasivnim u sopstvenom životu? Možda je upravo nesavršenost, greška i nepredvidivost ono što nas i dalje čini ljudima, što nas čini sposobnima da biramo i prepoznamo sebe, čak i kada algoritmi oblikuju svet oko nas.
I dok komadići sira svetlucaju u kori, shvatam da pitanje nije pita, pitanje nije algoritam. Pitanje smo mi – naše odluke, naše sumnje, naše greške, naša sloboda. Hoćemo li zadržati ono što nas čini ljudima?
A pita… za nju ne brinite, ona će opet biti savršena.
Pitanje je – hoćemo li mi biti?
Radenko Gurdeljević
