Добри говорници усхићују остављајући без даха своје слушаоце, слично мајсторима на музичким инструментима. Међутим, усхићење публике убрзо се стишава, а онима који нису присуствовали беседама остаје само оно што је стављено на папир. Латини су рекли да речи лете, а написано остаје (verba volant scripta manent). Из уџбеника историје упознали смо имена мудрих говорника Демостена, Сократа и других, али њихових писаних дела нема, осим неколико анегдота и тврдње савременика о њиховој мудрости. Оно вредно што имамо из светске и српске литературе постоји захваљујући сачуваним записима писаца који често нису били особито речити.
Летописци српског културног живота с краја 19. века Коста Христић и млади Нушић оставили су ведре успомене на личност Жарка Илића, сина песника Јована и брата Војислава Илића. Жарко је проводио многе боемске ноћи у „Дарданелима”, кафани која је постојала на месту данашњег Народног музеја. Жарко је био надарен да засмејава и забавља присутне измишљеним наивним анегдотама. Међутим, то што је забављало и засмејавало присутне никако није могло да се стави на папир као књижевна целина. Из времена прве половине 20. века о мајсторству усмене забаве оставио нам је записе Станислав Винавер, и сам сјајан хумориста и пародичар. Он као речитог забављача истиче Вељка Петровића, нама познатог као писца приповедака из наших школских читанки. Винавер је у свом чланку покушао да по сећању реконструише анегдоту којом је Вељко Петровић забављао присутне на једном пријему, причајући о разговору између оронулог и крхког цара Фрање Јосифа и једног још старијег, али крепког игумана, кад је цара заинтересовало којим начином игуман успева да очува своју физичку свежину. Вељко Петровић је добио своје заслужено место у историји српске књижевности, али не и у њеним првим редовима.
У међуратном и послератном периоду занимљива личност је великан говорене речи Рашко Димитријевић, виши предавач на Филолошком факултету. Он је вероватно једини професор Београдског универзитета на чија су предавања долазили, као на приредбе или литерарне представе, чак и студенти с других факултета. Међутим, иза њега је остала само једна мања књига путописа. На предаху током једног сјајног предавања, један одушевљени студент упутио је професору не баш умесно питање: „А зашто ви, професоре, нисте докторирали?”. Димитријевић је одговорио питањем: „Али реците ми, који би могли да буду чланови комисије која би мене требало да испитује?”, након чега је уследио аплауз присутних слушалаца. Славни мајстор говорене речи у послератном периоду био је Драгослав Михаиловић Михиз. Припадао је чувеном књижевном клубу из Симине 9а, чији су чланови били Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Мића Поповић и други. Михизова блистава речитост чинила је да његова критичарска реч буде најуваженија и коначна, па су сви његови пријатељи били уверени да ће он постати наш нови Скерлић. Међутим, Михиз то није постао иако нам је подарио успешну драму „Бановић Страхиња” и две књиге мемоара.
Мој школски друг Владимир Јовановић, оперски певач, професор факултета и историчар Београдске опере, имао је задовољство да студира светску књижевност почетком шездесетих година прошлог века. Један од професора био му је и академик Драган Недељковић, мајстор писане речи и аутор три незаборавне мемоарске књиге. На моје питање каква су била Недељковићева предавања, мој друг је, поред похвале, слегао раменима рекавши да је професор своја предавања читао из донесених папира. Међутим, на студенте су највећи утисак остављала предавања једног другог професора, сјајног говорника, чије име нећу навести. По обичају, овај професор као други бриљантни оратори није имао написана своја скрипта или уџбеник. Зато је један од марљивих студената почео да записује својим брзописом професорове речи, с намером да створи скрипта, што није било лако у време кад није било електронског записивања говора. На једном предаху предавања, студент записивач је замолио предавача да понови реченице које је пре једног минута изговорио. Професор је одговорио: „Па зар ви мислите да ја знам шта сам изговорио пре једног минута?”
Драган Станковић,
Београд
